SELJAČKA BELA TORBA

Većina zanimljivih stvari dešava se iznenada. Tako je, pre nekoliko meseci, do mene dospe dnevnik koji je vodio Radenko Erić, starac iz Donje Trešnjice koji, nažalost, nije među živima.

Ima mnogo zanimljivih stvari u tom dnevniku. Ipak, jedan zapis mi je posebno okupirao pažnju. Zapisan je 24. aprila 1989. godine. Naslovljen je kao:

Seljačka bela torba.

Seljačka bel torba – iz te torbe su semenili njive, išli na gozbe, svadbe i sahrane, u juriše za otadžbinu, na stratišta...

Iz bele seljačke torbe nikli su naša nauka, kultura i civilizacija, naše dostojanstvo i sloboda.

Ona je othranila ratare, mudrace, pesnike i vojnike. Iz nje su nikli soliteri i fabrike.

Nije ovo prvi put da nas mudre starine opominju i da kroz sasvim jednostavan izraz saopšte mudrost sakupljanu decenijama iskustva.

Nisam iznenađen. Radenko je mnogo čitao. U dnevniku koji je vodio, usputno je zapisivao i knjige koje ej pročitao. Nema potrebe prenositi celokupan spisak ovde. Napomenuću samo neka dela koje je mudra starina čitala:

Idiot (Dostojevski), Tereza Raken (Emil Zola), Dama s kamelijama (Aleksandar Dima), Čiča Gorio (Balzak), Nečista krv (Bora Stanković), Lelejska gora (Mihailo Lalić), Daleko je sunce (Ćosić), Na Drini ćuprija i Travnička hronika (Ivo Andrić), Gorski vijenac (Njegoš), Dejvid Koperfild (Dikens), Ana Karenjina (Tolstoj)... nalaze se tu i Ćopić, Sremac, Zmaj, Šantić, Domanović, Kočić, Cankar, Nušić i tako dalje.

Nadam se, najiskrenije, da će neko od osnovaca ili srednjoškolaca pročitati ove redove. Ako ništa, bar zbog Seljačke bele torbe. 

VIŠE PUTA

Mnogo je zabačenih zaseoka i usamljenih kuća u Zapadnoj Srbiji. Obično, u tim usamljenim kućama žive starci. Sami. Sa njima, gase se i te kuće.

Kad se u šetnjama nabasa na ovakvu kuću, neće vam dozvoliti da prođete a da ne svratite. E, to je baš zadovoljstvo. Naročito kada je lepo vreme, od proleća do jeseni. Tada se seda u hlad ispod voćke u dvorištu.

Domaćini – željni razgovora. Prvo čime posluže slučajnog putnika (jer ovde se retko, gotovo nikad, ne prolazi – obično se dolazi sa namerom) jeste hladna izvorska voda i slatko.

Slatko danas mladi retko kuvaju. Pre ćete biti posluženi nekakvim čokoladicama. A bake su, nekada, kuvale slatko od šumskih jagodica, trešanja, šljiva, gunja...

Ono što mi se urezalo u sećanju je rečenica koju je domaćica uvek izgovarala:

– Uzmi, slobodno, više puta.

FIĆO

O izgovoru suglasnika H već sam pisao. Suglasnik H biva, u Zapadnoj Srbiji, izostavljen. Sa druge strane, kad je u pitanju suglasnih F, on biva najčešće zamenjen (ili, kako bi mudri i učeni rekli – vrši se supstitucija).

To slovo F je baš nezgodno. Kao dete čuo sam priču da je Vuk Karadžić, tražeći znak za glas F, ugledao ženu na česmi koja se podbočila dok je čekala da se voda natoči, i uzdahnula:

– Uffff!!!

U Zapadnoj Srbiji suglasnik F biva zamenjen, najčešće, suglasnikom V.

Ja sam se, inače, rodio u FIĆI – Zastava 650 (mesto rođenja mi je davno uništeno). Kum Đoko Gligorić povezao majku u bolnicu, li nije izdržala do tamo, nego se porodila ispred stare zgrade Doma Zdravlja u Malom Zvorniku.

Kum tada predloži da mi daju ime Filip da bi dobio nadimak Fićo. A u to vreme po Radalju su se kretali sinovi nekok Filipa, a nisu baš bili nešto ugledni.

Tako, najviše zbog Pere Vilipovca ja ne dobih to ime.

VREME

Ne dešava se često da čovek pročita neku knjigu, i da iz te knjige neki deo ili neku misao zapamti i citira u važnim situacijama. Valjda vremenom biva i kriterijum sve viši, pa čovek traga za nevakidašnjim i neobičnim mislima za koje utvrdi da su vredne pamćenja.

Nešto slično desilo mi se devedesetih godina prošloga veka. Ne sećam se knjige. Znam, bila je zbirka pesama.

Ne sećam se imena autora. Pamtim jedino jednu rečenicu koju je valjevski pesniik, Aca Vidić, u to vreme aktivan u Knjižnjvnoj omladini Valjeva, napisao u belešci o pesniku.

Pesnik je imao četrdeset i pet godina. Izdao je prvu zbirku pesama. Aco je o njemu napisao, između ostalog:

Počeo je da piše u četrdeset petoj godini života. Ni rano, ni kasno, ni na vreme...

Kako vreme odmiče, a moja radoznalost raste, ova rečenica počinje da me prati na svakom koraku.

SAVET

U Amajiću je živeo Vaso, deda koga su zvali Ćurak. Kada sam doselio u Amajić, već je bio u godinama. Starac vesele prirode, zanimljiv, umeo je da napravi haos u lokalnoj prodavnici jer je kupovao hleb svakog drugog dana, pa je te dane umeo da pomeša.

Jednom prilikom je kesu sa hlebom stavio na korpu automobila koji je bio parkiran pred kućom njegovog komšije Živka Zeće. Kolega stao autom pred dvorište pa, kada je izneo stvari, spustio auto do puta, i to zajedno sa Vasinim hlebom. Nastala opšta pometnja. Živko pitao:

– Đe vasin ljeb?!

Jedva ga pronašli.

Ali,najradije ga se sećam kada mi je davao savet kao iskusan i mudar čovek, koji je bio poznat i kao veliki švaler. Kaže Vaso meni:

– Ženi se kupuju samo gaćice. Kakvi parfemi i slične gluposti! To ništa ne valja! Samo ti njoj kupi gaćice.

Dobro. Složim se sa starcem. Mudrost je mudrost. Pitam ga zašto tako treba raditi. Kaže:

– Kad god ona ode da piški, seti se svog Vase!

Kad malo bolje razmisliš – ima logike...

Z’OČAS

Kada sam, sada već davne 1988. godine, došao u Šabac u treću godinu srednje škole, stanovao sam neko vreme kod tetka Vidojke.

Tetka Vidojka je po mnogo čemu bila čudo.

Znam da nikada nigde nije radila i da je završila samo četiri razreda osnovne škole. Ipak, primala je penziju i dobila je od „Zorke Šabac“ stan. Kako, to nikada nikome nije bilo jasno.

Bilo je mnogo priča vezanih za nju koje bih mogao da ispričam. Ipak, izdvojio sam dve, kao posebne.

Kad god bi tetka Vidojka htela da poveća kiriju, krenula bi sa pričom koja bi, otprilike, išla ovako:

– Skup život, jeben život, naopako i u z’očas!

Posle ovog dramatičnog početka, nastavljala bi:

– Ja sam se u životu namučila ko Pepeljuga! Sve s Babe na babu... (ovde je aludirala na to da je obilazila nekakve babe, ribala im kuće, prala im, spremala hranu i slično).

Trajala bi ta priča dobrih pola sata. Meni i cimeru ništa nije bivalo jasno. Odslušamo, nama nejasnu i neshvatljivu priču, a ona onda kaže:

– Pa, eto, ako bi moglo da kirija od sledećeg meseca bude...

Budući da je tetka Vidojka često dizala kirije, da ne bismo iznova slušali priču, već kod onog Skup život, jeben život, naopako i u z’očas! pitali bi je:

– Tetka Vidojka, koliko?

Drugo sećanje, koje mi se javi kada pričam o njoj, jeste javljanje na oglase.

Tetka Vidojka se javljala na oglase lične prirode koji su izlazili u Novostima. Jednom, dok sam bio sam, pozove me kod nje u kuhinju (što je samo po sebi bilo čudo). Kaže da joj napišem pismo.

Na sreću, pitam je da li se često jvalj na oglase, pa joj predložim da uradimo jedno univerzalno pismo. Nisam sačuvao primerak, ali je počinjalo, nekako, ovako:

– Crnka sam okruglog lica, situirana, sa stanom u centru Šapca. Imam 45 godina...

E, sad... Okruglog lica jeste bila. Situirana, takođe (prima penziju). Stan joj jeste u centru Šapca, u naselju Bare ali, tetka VIdojka je imala tada 65 godina.

Na kraju je sledilo adresiranje:

Večernje novosti,

šifra oglasa

Trg Marsa i Englesa

11000 Bograd

I dan danas moram dobro da razmislim kako se zovu.

Nije to bilo moderno vreme, nije bilo društvenih mreža niti mobilnih telefona, ali se ljudi, posredstvom oglasa, često okupljali i sastajali. Svakog vikenda sanekim drugim, a sve preko Trga Marsa a Englesa. Samo, ni dan danas mi nije jasno kako je prolazilo ovo sa godinama.

VALJA SE

Moj komšija iz Amajića zabavljao se sa devojkom koja je završavala treću godinu srednje trgovačke škole. Obavljala praksu u prodavnici, u selu, pa se tu rodila i ljubav. Beše to ratna 99. godina. Još je bivalo hladno uveče.

Njegova devojka stanovala je u Budišiću, gore u brdu. Ostane kod njega uveče, duže, pa kada krene da je prati do kuće (ima nekoliko kilometara kao uz nos uzbrdo), svrati po mene da im pravim društvo na tom putu jer se on boji da se vrati sam.

Tako, ja koračam napred, njih dvoje iza (da, kao,  ne bih video šta rade). Onda, pred njenom kućom, sledi scena opraštanja. Ja čekam u mraku, a on nikako da se odvoji od nje tamo pred kućom.

Tako je to bivalo često.

Jednom prilikom se penjemo gore, a ja odmah, kod škole, kažem:

– Ljudi, ne mogu ja više ovako! Lepo se ti vrati kod njega kući, a nas dvojica da odemo gore i da javimo tvojima da si ostala!

Ona se malo zbuni, sabra se, pa reče:

– Nemoj večeras... Nije tata kući.

Tu se ja okuražim jer nije rekla da neće, već da neće večeras. Tako sam inspirativno govorio sve vreme puta (uh, kakvi su to motivacioni govori bili). Sve se dogovorimo mlada i ja: da ona posle škole ode u kafić, da mi sednemo u restoran preko puta, da on ode po nju pa britvimo kući. Ugovorili smo ko će ići da javi njenima, da svratimo u karaulu da prijavimo da se čovek ženi i da ćemo pucati iz karabina (valja se) kad mlada dođe i slično. Mladoženja stao iza mlade, zagrlio je i ljubi je dok ja pričam.

Dođe trenutak da se rastanemo, a ona pita mladoženju:

– Mišo, šta ti kažeš na sve ovo?

On se odmakne jedan korak, pogleda je, onako sa čuđenjem, i sav zgranut kaže:

– Pa je l’ ti Učo lepo sve reko? Isto to što kaže on, kažem i ja!

Otprati on nju do kuće a ja jedva čekam da krenemo nazad, da se dočepamo mraka jer bešika hoće da mi eksplodira (trajalo je ubeđivanje). U neka doba, eto ti njega. Krenemo nazad. Čim zagazismo u mrak, stadoh ja na livadu i počeh da mokrim, a drugar me zagrlio, mokri i on sa mnom i ljubi me:

– E moj Učo, da ne bi tebe, ko zna kol’ko bi ja još puta ’odo gore dole!

Nije da nije.

Uzbuđeni, zaseli smo kod njega do kasno da razradimo planove za sutra. A i valja se.

Osvanu i dan ženidbe. Ustvari, dan krađe mlade. Mlada u školi, mi se polako organizujemo. Krenemo ranije, svratimo u restoran kako je dogovoreno. Mladoženja svaki čas trčka u WC. Njegov rođak poručio ćevape, gladan čovek, i taman bi u pola jela, kad eto ti mladoženje da nas zovne da krenemo. Dok mu je rođak pojeo preostalih pet ćevapa, on je pet puta išao u WC i pojeo sve noktiju što ima na prstima.

Krenemo prema planu. Oni svrate u kafanu „Plavi jadran“ da sačekaju da odem i javim njegovoj kući radosnu vest, da uzmem muštuluk i da ih sačekam sa karabinskom paljbom.

Dođu oni, i to iza samog radničkog autobusa. Izlazi narod iz autobusa (tu su presedali u drugi), a ja po dvorištu pucam iz karabina. Nisam ni završio, zove me brat. Kaže, zvale ga kolege sa posla i pitaju šta je učitelju jer pucam po Amajiću (pa kažu sakrij nešto od naroda).

Ode ekpia mladinoj kući, jave o čemu je reč. Majka je znala. Ćerka joj se poverila Jedino se otac iznenadio.

Uglavnom, snesem ja klavijaturu i napravimo pravo slavlje te večeri. Valja se.

TOČAK

Bilo je u mom detinjstvu mnogo živopisnih likova. Sećam se đeda Cvijana koji je uvek hodao sa štapom uz karakteristično mmmm... mmmm..., sećam se Milivoja Bibera i Vide Biberuše, Gine i Bajre kome se glava uvek tresla levo-desno osim kad bi spavao pored česme kod crkve.

Međutim, jednu besedu koju sam čuo kao dečak sa manje od deset godina pamtim i prepričavam. Shvaio sam je i doživeo tek skoro 15 godina kasnije.

Đed Stanoje Radić bio je krojač. Otkad postoji u mom sećanju, već nije šio. Bio je poslednji krojač u Radalju kod koga se mogla kupiti šajkača, stara srpska kapa, koju je on šio.

Jednom prilikom, mi kod njega u dvorištu, sedimo, a on kaže:

– Bilo je vreme kada nemaš para da kupiš ni najosnovnije, a prodavnice pune svega. Ti možeš samo da gledaš.

Mi se smejemo starcu. Čuj, kraj sedamdesetih, prilično se lepo živi, gde može biti da kupovna moć toliko padne?!

Drugom prilikom, on nastavlja:

– A bilo je vreme kada imaš pun džak para, a ništa ne vrede. Ne možeš ništa da kupiš za njih. Prodavnice prazne ko da su raspremljene za krečenje!

E to je tek izazvalo buru smeha. Niko nije ozbiljno shvatao priču đeda Stanoja. A točak se okrenuo, pa devedesetih godina doživesmo sve o čemu je govorio.

Nekako, blasgostanje na ovim prostorima traje kratko. Padovi i beskonačni oporavak traju neuporedivo duže. Nisu se završili ni danas.

Da li će se točak ponovo okrenuti, ne znam. Bilo bi dobro da se bar neki klinci smeju kada budem pričao iskustvo đeda Stanoja i ono što sam sâm iskusio. Plaši me da ne preskoči još jednu generaciju.

PITA

Živelo se ovde, ne kažem to prvi put, sirotinjski. A narod mnogo voleo igranke. Tada se u centru sela okupe svi mladi, ali u pratnji roditelja, harmonikaš (ili dva) sviraju narodna kola po porudžbini, stariji gledaju omladinu, mladi igraju, merkaju se...

Ko naruči kolo, vodi ga. Armunikaši ga prate u stopu. On figurira, pokazuje majstorsko umeće. Kolo je bila jedina prilika da se mladi drže za ruke, da malo progovore pod budnim okom starijih.

U to vreme, pita je bila pojam. Jela se samo u domaćinskim kućama. Onda bi siromašniji momci pred polazak na igranku popili malo više rasola (koji je veoma slan). Zbog toga im se često pilo vode (zažeđaju od slanog napitka) pa su, dok piju vodi, govorili:

– Uh, al pita pije vodu!!!

Ali nije samo to bilo na igrankama. Kad kolovođa igra, poželjno je bilo da mu pare zveckaju u džepu. I to dosta para. Onda bi siromašniji momci nakupili pljossnatih kamenčića u džep, i dodali parčića stakla. To kamenje sa staklom zveckalo jep oput para dok igraju (nekako se iskupi para da se plati koje kolo).

Tako su se momci u to vreme dovijali i pokušavali da prevare devojke.

Rade to i danas. Zahvaljujući društvenim mrežama, mnogo lakše.

TRAGOVI

U Zapadnoj Srbiji nalaze se razni tragovi na različitim mestima. Najčešće su to tragovi prošlosti.

Tako, kad se od hidroelektrane Zvornik krene uzvodno, nalazi se stenovito brdo sa koga se pruža odličan vidik na Drinu – Sokoline.

Malo dalje, takođe u Sakaru, nalazi se strmoglav.

Kada se sa magistralnog puta skrena ka Donjoj Trešnjici, nalazi se stenovito brdo koga zovu Sokoline.

Nad Amajićem se uzdiže brdo Zbir.

Nadomak Ljubovije nalazi se manastir Soko-grad.

Takođe, nalazi se mnogo tragova od turskog doba. U Radalju se nalazi Salin potpok, ali i brdo Šainovac, kao i deo kog zovu Alibegovac.

Na obali Zvorničkog jezera nalazi se i mesto Čitluk (a svi znaju ko su bili čitluk sahibije).

Govorili su mi starci, još devedesetih godina prošloga veka, da su velike ptice sa ogromnim rasponom krila umele da odnesu i jagnje, pa se njihovi plašili da ne odnesu i neko dete. Kasnije sam shvatio da se govorilo o beloglavim supovima. Bile su to godine posle Drugog svetskog rata, ostalo mnogo leševa i tragova od rata, a supovi su lešinari.

Danas su sokolovi, orlovi i beloglavi supovi retkost.

PODELE

Ima, u Zapadnoj Srbiji, zanimljivosti na svakom koraku.

Recimo, Donja Borina je selo u opštini Mali Zvornik. Gornja Borina, koja se na nju oslanja, pripada opštini Loznica.

Donja Trešnjica, takođe, pripada opštini Mali Zvornik. Međutim, Gornja Trešnjica je od nje udaljena šezdeset kilometara i pripada opštini Ljubovija.

Te, čudne, podele prisutne su i u drugim situacijama. Amajić, na primer, selo na obali Zvorničkog jezera, udaljeno od Malog Zvornika prema Ljuboviji jedanaest kilometara, ima jedva tridesetak kuća. Ipak, to ne smeta da bude podeljeno na gornju i donju koloniju.

Gde nema podela, mi ih izmislimo. Priznajem, ovo nije pojava svojstvena samo ovom delu Srbije. Samo su primeri odavde.

PUSARA

Još kao dečak od petnaest ili šesnaest godina, dok sam još živeo u Radalju, čuo sam nadimak porodice iz Gornjeg Amajića – Pusare. Tada me nije zanimalo odakle taj nadimak.

Desetak godina kasnije, sa drugom sam šetao po Amajiću. Idemo tako putem koji razdvaja ledinu i šumu, kad on povika:

– Eno pusare!!!

Ja se, kako kažu naši stari, obzirem gde ću da vidim Rada ili Gojka Pusaru. Pogledam u Slavka, a on gleda u krošnju. Pomislim da se neki od njih popeo na drvo.

Gledam, i dalje ne vidim. Pitam ga:

– Gde je?

– Eno je skače! – ispali on ko iz topa.

Pogledam malo bolje i vidim vevericu kako skače sa grane na granu.

– Vevericu? – pitam.

– Pa to ti i kažem! Pusaru!

Tako sam naučio novu reč: PUSARA. U prevodu – veverica.

Nikada više nisam čuo da negde ovako nazivaju ovo ljupko stvorenje. Razmišljam, šteta da se zaboravi.

NEKADA I JA BEJAH LEP

Za sebe obično u šali (ali i bez šale) kažem da sam čupav, ćorav, nosat, bradat! I nije da nisam. 

Međutim, vrcavi duh stanovnika Zapadne Srbije, jednostavno, ispoljava se u svemu.

Rođen sam u Radalju, selu u opštini Mali Zvornik. Žene, koje su me poznavale kao malog, ne žele da kažu da sam sada ružan. Ne! One kažu:

„Jaoj, što si ti bio lep, kad si bio mali!“

Obično dodam: „Hoćete reći da sam sada ružan?!“

Tu se žene malo uzmucaju, ali vešto krenemo na neku drugu temu.

Moju fotografiju iz sadašnjih dana neću uneti. Ali, da su žene bile u pravu, možete pogledati na fotografiji. Što bi Mika Antić rekao: Lep ko na reklami za sapun.

POSLOVIČNO

Stari ljudi, u ovom delu Srbije, umeli su na primeren način da uzvrate na neljubaznost, sebičnost, kukavičluk, bilo šta negativno. Što bi rekli, umeli su „da očitaju lekciju“ ali na fin način.

Jedan vozač autobusa ispričao mi je ovaj događaj. Bilo je to u autobusu koji je saobraćao na relaciji Loznica – Krupanj. Tada je još uvek postojao i saobraćao prevoznik Loznica transport.

Povremeno, što je i očekivano, u autobuse su ulazili kontrolori. To je razumljivo i sasvim normalno. Međutim, kontrolori su bili gotovo uvek, ja često kažem poslovično, neljubazni.

Tako, kontrolori u svom maniru vrše kontrolu (jedan upada na prednja, drugi na zadnja vrata). Jedan deda u narodnoj nošnji, stari Rađevac, mudar, prepreden, sedi mirno i čeka. Zatraži kontrolor kartu od dede. On otvori novčaanik u kome je bilo desetak autobuskih karata i kaže:

– Sinko, jedna od ovih je. Ko će znati koja je.

Krene kontrolor da gleda serijske brojeve (tako su se nekada karte štampale) svih dedinih karata. Na kraju, već smoren, kaže:

– Đede, nije ni jedna!

– Joj, sinko, ondaje sigurno ova!

Tada se deda maši za svoju šajkaču i iz nje izvadi važeću kartu. Tu je zadenuo čim ju je kupio. Kontrolor nije smeo da viče na dedu. Imalo je tada bar tog poštovanja prema starijima. A da li je naučio lekciju – ne znam. A da je deda očitao – Boga mi, jeste.

INTEGRITET

Ovu priču ispričao mi je, sada već pokojni, Milisav Radić iz Donje Borine.

Neka Ruža, iz Brasine (opština Mali Zvornik), dobije savet od svojih ukućana da za okopavanje kukuruza traži dnevnicu najmanje deset hiljada (tadašnjih dinara). Ne bi predstavljalo nikakav problem da Ruža nije bila nepismena, a „nije znala ni u pare“.

Na drugom kraju sela sinovi jednog domaćina koji, takođe, nije bio pismen i nije znao u pare, posavetuju da kopača ne plaća ni slučajno više od dvanaest hiljada. Imali dosta imanja, pa im trebalo kopača.

Kako to život voli da „udesi“, sretnu se baš njih dvoje. Razgovor je, kažu, tekao otprilike ovako:

– Ružo, bi li kopala? Treba nam kopača.

– Bi! Što ne bi.

– Eto, mi bi platili dvanes ’iljada.

– Slušaj, ja ni mom bratu ne idem bez deset iljada!

– E, mi toliko ne možemo da platimo!

I, tako, raziđu se bez pogodbe.

LUČ

Dok sam živeo u Užicu, imao sam priliku da vidim i koristim luč. Do tada, za nju sam samo čuo i o njoj čitao. Ljudi tih krajeva su na konjima nosili luč i menjali je za žito i ostale namirnice koje su im za život neophodne.

Razgovarao sam sa preostalim lučarima. Zanimalo me je šta je to luč? Pre svega, objasnili su mi da je to porodično zanimanje. Evo i zašto. Kada odseku neki četinar, obeleži se panj. Kažu, potrebno je da taj panj stoji u zemlji najmanje 65 godina. Posle tog vremena, panj otkopaju, a to korenje, prepuno smole, zapravo je luč. Otac obeležava panjeve za svoga sina.

Koristili su luč za potpaljivanje vatre, ali i za osvetljavanje. Ima specifičan miris i sagorevanjem proizvodi specifičnu svetlost.

Kažu još, lučari, da postoje ljudi koji imaju toliko razvijen osećaj da, krećući se po terenu, prepoznaju gde se pod zemljom nalazi panj star sedam ili više decenija. Zaista fascinantno.

Na užičkoj pijaci moguće jek upiti luč. Prodaju je kao štapiće u vezici (debljine kao olovke), ili kao cepanice, na kilo.

Lučari polako nestaju. Proizvođači hepo-kocki su im preuzeli posao.

KRAJNJE VREME

Kad sam, kao mlad učitelj, 1993. godine počeo da radim u Voljevcima, selu u opštini Mali Zvornik, imao sam šest učenika raspoređenih u četiri razreda. Izuzetna deca. Zdrava, bistra, prava seoska deca.

Do škole sam pešačio oko tri kilomentra, kao uz nos. Ja mlad, stekla se tu i dobra kondicija. Sećam se, zimi bi neko od roditelja proprtiо deci put do škole. O nda bi deca krenula u susret svom učitelju – da mi proprte. Sretnemo se, ispozdravljamo, pa zajedno do škole. Prvi čas bi uvek seli oko stare bubnjare, napravljene od bureta. Ispred bi stavili čizme, na njih čarape – da se osuše. I onda bi krenuo razgovor...

Među tim đacima bo je jedan koji se zvao Dragoslav Lukešević. Deca ga zvala Gajo. Pitam zašto ga tako zovu, a on mi odgovori da ga je majka rodila u gaju. Bila na kopanju, i kada je porođaj krenuo, otišla do gaja pored njive, u ’ladovinu, i porodila se. Nije to bila retka pojava u ovom delu Srbije.

A umeo je, povremeno, da svrati u školu na kafu Ljubo Ristić, dobroćudna starina. Bilo je to vreme one velike inflacije, rat u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, ljudi počeli da se izopačuju... Na kraju, pred odlazak, uvek bi rekao: „E, moj Učo, došlo je krajnje vreme!“ (misleći na poslednje vreme).

Ne znam šta bi Ljubo rekao sad... Kakva su tek ovo vremena...

VARNICE

Imao sam tu sreću da sam video mnoge stvari koje danasšnji mladi neće imati priliku. I da čujem.

Ljudi su, nekada, u ovim krajevima, pušili duvan. Priznajem, zbog ekonomskih razloga puše i danas. Međutim, u protekla vremena ljudi su gajili duvan, sušili, sekli ga (na jedan način za savijanje cigareta a drugačije za lulu).

Cigareta se palila pomoću dva bela oblutka i jedne vrste gljive, koja je sušena i pripremana za tu svrhu. Uzme se parče te gljive, stavi se na beli oblutak (veličine da lepo stane u ruku), a onda se udara kamen o kamen. Tako se proizvede varnica koja upali gljivu. Zapravo, ne upali je bukvalno, već je zažari. Pušač malo dune, pa kada se gljiva zažari, na tom žaru upali cigaretu.

Naravno, prethodno je trebalo izvaditi duvankesu, uzeti papir, uzeti potrebnuk oličinu duvana, smotati cigaretu, liznuti papir i zapaliti. Umeo je taj proces da potraje. Naročito ako bi pušač malo popio.

Zašto je sve ovo važno?

Kažu, kada bi nki domaćin došao kod komšije da pozajmi volove da izvuče malo drva, ili da nešto uzore, podrlja, svejdno šta, vlasnik volova bi ga prvo pitao da li puši. Ukoliko bi dobio potvrdan odgovor, dobio bi volove.

Ukoliko bi rekao da ne puši, domaćin mu ne bi dao volove. Kod pušača volovi će, povremeno, da odmore dok on pripremi i ukreše cigaretu. A ovaj nepušač bi „terao volove ko Bog đavola“.

U KORAKU

Dejana Pavića (1962 – 2014) upoznao sam kao kolegu deset godina starijeg od mene. Miran, tih, povučen. Ne spada u grupu staraca sa kojima sam razgovarao i koji su se našli u ovoj knjizi. Sa dejanom, nažalost, nisam mogao da vodim razgovor. Ovo je moje slovo o ovom, po mnogo čemu, izuzetnom čoveku i istoričaru.

Rođen je u Sremskoj Mitrovici. Obreo se u Malom Zvorniku jer je njegov otac radio tamo. Predavao je istoriju i latinski jezik u školama opštine Mali Zvornik više od dvadeset godina. I, nekim čudom, zainteresovao se za istoriju Malog Zvornika.

Istrajavajući u svojoj preokupaciji istorijom 19. veka područja opštine Mali Zvornik, Dejan nas je darovao sa šest izuzetnih knjiga:

– Hronika razvoja školstva na području opštine Mali Zvornik, 2008.

– Biografija Avde Karabegovića Srbina, 2009.

– Knjiga o Radalju, 2011.

– Drinjani (Donja Trešnica, Budišić, Amajić, Čitluk, Gojsalica, Culine), 2012.

– Planinci i Porečani (Planina, Voljevci, Velika Reka), 2013.

– Brasinska ada, 2014.

Svih šest knjiga pripremio sam za štampu, a u četiri sam bio i recenzent.

Rad Dejana Pavića nedovoljno je vrednovan u lokalnoj sredini u kojoj je živeo i radio, i o kojoj je pisao. U vremenu kulturnog i nacionalnog razbaštinjenja, ovakav rad, naročito u delu Srbije u kome broj stanovnika nezaustavljivo opada, od neprocenjivog je značaja.

Dejanove knjige u sebi sadrže niz istorijskih, kulturoloških, prosvetnih, etničkih kao i političkih i diplomatskih potpitanja kojima je prilazio krajnje profesionalno i objektivno. Tako je pitanje odnosa pravoslavnog stanovništva i malozvorničkih muslimana sagledano kroz ono što je u tadašnjoj Srbiji, zemlji seljaka, bilo najvažnije – zemlju.

Njegove knjige rezultat su dugogodišnjeg istraživačkog rada arhivske građe i predstavljaju temelj za modernu istoriju ovog dela Srbije.

Dejan nije samo priređivač istorijskih tekstova, već autorski, kao istoričar istraživač od iskustva u svom poslu, pisao je o temama koje uveliko prevazilaze ograničenje naslova knjige, kao što je i iz 19. veka „zavirio“ u prvu deceniju 20. veka. Pokušavao je da ljudima, poniklim na ovim siromašnim prostorima, pomogne da pronađu odgovor na večito pitanje: ko smo mi, i gde su nam koreni.

Poseban kuruozitet u knjigama čine prilozi koji „podupiru“ sve ono o čemu je govorio.

Dejanove knjige, direktno ili indirektno, oslonjene su na Drinu, najlepšu reku na svetu, koja je i tada bila predmet sporova i nedoumica. Baš reka Drina postala je novi predmeta njegovog interesovanja. Umeo sam da kažem da Dejan više nije birao probleme kojima će se kao istoričar baviti već da se dešava suprotno, odnosno, da su problemi birali njega.

Zahvaljujući Dejanu, u blizini Malog Zvornika otkriveni su ostaci starih gradova – utvrđenje i crkva iz VI veka, a unutar njih manji bedemi iz X veka, srpskog kneza Časlava.

Ovaj vredni istoričar, i nadasve izuzetan čovek, koji je godinama pisao o istoriji našeg kraja, zapravo ispisivao je najvrednije stranice naše  istorije. U skorijoj budućnosti Dejanove knjige biće, najverovatnije, jedini referentni izvori o istoriji opštine Mali Zvornik.

Smatram da Dejanov rad zaslužuje znatno veću pažnju, a on, bar posthumno, status počasnog građanina opštine Mali Zvornik i posebno priznanje za negovanje i očuvanje istorije ovoga dela Srbije.

Napustio nas je prerano. Đorđe Balašević bi rekao zaustavljen u koraku i snu. Jedno je sigurno – svoj profesionalni rad posvetio je istoriji ovoga kraja. Uvrstio sam ga sa ponosom u ovu knjigu, svestan da to ne predstavlja nikakvo priznanje njegovom radu. Jednostavno, osetio sam potrebu da se i ona nađe na ovim stanama. Toliko mu, bar, dugujem.

FLAŠA

U Zapadnoj Srbiji ljudi mnogo rade na imanjima. Slaba zemlja, rod mali, radi se ručno. U mnoge parcele mahanizacija ne može ni da uđe. Tako se ručno ore, drlja, kosi, sijači, kopa...

Lako je bilo pre. Bilo ljudi u selim. Vrilo od dece i mladih, pa je imao ko i da radi. Sada, sela opustela.

Naši ljudi su nosili sa sobom, dok rade, obavezno flašu rakije, i flašu (vlašu) vode. Jednom, još dok sam bio dečak, pita me čovek:

– Kako ćeš prepoznati da li čovek na njivi pije vodu ili rakiju? Ali samo na osnovu gledanja.

Nisam znao. Onda mi je dao sasvim logičan odgovor:

– Vidiš, kada domaćin potegne flašu sa vodom, prvo malo prospe da bi sprao grlić. Možda je neko pio pre njega i opoganio. A kada potegne flašu sa rakijom, ne prospe ni kap.

SLATKO

Mnogo je zabačenih zaseoka i usamljenih kuća u Zapadnoj Srbiji. Obično, u tim usamljenim kućama žive starci. Sami. Sa njima, gase se i te kuće.

Kad se u šetnjama nabasa na ovakvu kuću, neće vam dozvoliti da prođete a da ne svratite. E, to je baš zadovoljstvo. Naročito kada je lepo vreme, od proleća do jeseni. Tada se seda u hlad ispod voćke u dvorištu.

Domaćini – željni razgovora. Prvo čime posluže slučajnog putnika (jer ovde se retko, gotovo nikad, ne prolazi – obično se dolazi sa namerom) jeste hladna izvorska voda i slatko.

Slatko danas mladi retko kuvaju. Pre ćete biti posluženi nekakvim čokoladicama. A bake su, nekada, kuvale slatko od šumskih jagodica, trešanja, šljiva, gunja...

Ono što mi se urezalo u sećanju je rečenica koju je domaćica uvek izgovarala:

– Uzmi, slobodno, više puta.

DO POLA

Radeći već više od dve decenije kao učitelj u seoskim školama uz Drinu, od Hidrocentrale pa uzvodno, doživeo sam mnogo zanimljivosti sa decom. 

Ipak, jedan događaj iz sredine devedesetih godina prošlog veka mi je ostao u sećanju jer, nekako, oslikava, mentalitet jednog dela naših ljudi.

Radili smo nešto iz poznavanja društva. Ne sećam se više šta. To nije ni bitno. Na sledećem času razgovaram sa učenicima o tome. Jedan đak kao da nikada nije čuo za to o čemu govorimo.

Pitam ga:

– Jesi li ti učio ovo?

– Jesam! – odgovori kao iz topa.

– Dobro. Koliko si učio? – opet dosđujem.

– Malo.

– Koliko je to malo? – opet ja.

– Baš malo.

– Dobro, koliko je to baš malo? – ostajem uporan.

– Pročito do pola!

KONTEKST

Ovo je istinita priča iz jednog sela na obali Zvorničkog jezera koju mi je ispričao moj komšija Branislav Brano Janković. Da se naslednici pominjanih ljudi ne bi ljutili, glavnog aktera pominjaću inicijalima – R. D.

 Pomenuti R. D. voleo je da se kocka. Usput bi i popio koju više. Kada bi se, tako pripit, umoran i obesparen pojavio kući u sitne sate, njegova žena bi počela da mu prigovara što bi on iskoristio kao razlog da je istuče. A usput se malo i rastereti.

Jednoga dana, nesrećna žena, reši da u takvoj situaciji ćuti. Ponovo sitni sati, ponovo bez para, pripiti R. D. dolazi kući i budi ženu.

– Daj da jedem!!!

Žena postavi sto, i ćuti.

On jede, ali ga kopka to što žena ne progovara.

– Štaje?! Šta me gledaš?!

Žena i dalje ne progovara. Zato on nastavlja:

– Znam ja! Sad ti misliš R. D. je budala! Celu noć je kocko. Sve pare je prokocko. Maconja! Serem mu se ocu u brkove! ...

Tu je zastao, a potom rekao:

– Čekaj! Čijem se ti ocu sereš u brkove!?

I tako je opet imao razlog da istuče mučenu ženu.

A ovi naši političari, danas, bune se kada im neko „izvuče iz kontekta“ deo izjave. oni su bar nešto rekli...

BOJSE I GAJBUN

Još kao mali sam čuo, zapamtio, čak i naučio da upotrebim dva izraza za koja do dana današnjeg nisam utvrdio šta znače. Niko, pa čak ni oni koji ga koriste, nije znao da mi objasni njihovo z načenje.

To su izrazi bojse  i gajbun.

Evo primera iz razgovor koji se odvijao prilikom prodaje prasića:

– Jeste li mislili da ovo veće prase ostavite vama?

– Pa, bojse, jesmo. Mislili smo.

I onda, kao i svaki put kada sam taj izraz čuo, zazvučao mi je kao poštapalica. Ali, šta taj izraz znači, ostalo mi je nerazjašnjeno do danas.

Na sličan način upotrebljeno je i gajbun.

Sa starim ljudim iz ovoga kraja izgubiće se još dosta reči i izraza. Nesumnjivo jda da ne mogu ovde da zabeležim sve. To mi nij ni namera. Beležim one koji su obeležili moje detinjstvo.

Evo još nekih primera:

– Eno i’ se gonjaju po avliji. (dvorište)

– Ako ste završili, onda džada! (put)

– Idu on za Đurđevdan od kuće do kuće i svira ćemane. (violinu)

– Otkuj jedno presmo pa prođite tuda. (deo drvene ograde)

– Otkovala se jedna portljika, idi zakuj je. (jedna uspravna letva na drvenoj ogradi)

– Obezbedio sam japiju, sad mogu da dižem krov. (drvena građa za krov)

– Sutra pravimo šljeme. (proslava podignute drvene građe za krov kuće)

– Natovarila mi ogranjaka ko da sam dvaesnica. (devojka od dvadeset godina)

– Kako da ga ne znam, pa mi smo suvrst. (vršnjaci)

Moglo bi se danima nabrajati. Tako je kod nas kolač slavski hleb, a ne slatkiš.

A šta znače gajbun i bojse, nisam uspeo da odgonetnem.

SIROTINJSKA PROJA

Vodenica je mlin koji se pokreće snagom vode. Vodenice su se gradile od drveta na rekama ili potocima. Vodenica radi tako što voda udara u drveni točak sa perima, i on se tada pokreće. Taj drveni točak okreće vodenički kamen. Žito (ili kukuruz) se stavlja u koš. Na kamenu je čeketalo koje skakuće po kamenu i potresa kutlaču na košu, iz koje izlazi žito koje kamen, okrećući se, melje. Brašno pada u sanduk ili mučnjak. 

U Rečniku Matice srpske, za ovaj pojam navodi se seldeće:

vodènica ž. a) mlin na vodi sa vodenom pogonskom snagom, b) nar.v. vodeničica (2). ž. mleti kao prazna – govoriti bez prestanka (obično koješta), blebetati, brbljati. navraćati (navoditi, terati i sl.) vodu na nečiju vodenicu v. pod voda " vešto podešavati, pomagati da se stvari razviju u nečiju korist.

U tekstovima, koji su dostupni i na Internetu, može se pročitati sledeće:

Vodenice su u Srbiji nekada bile sastavni deo pejzaža i seoske arhitekture. Većina njih se nalaze u autentičnom, prirodnom ambijentu, pored potoka, manjih reka, gotovo uvek okružene veoma lepom bujnom prirodom.

U vodenicama se mlelo žito i dobijalo brašno za hleb, koji je bio glavni artikal i hrana za narod. Osim proizvodne namene, vodenice se bile značajna mesta, gde su se sastajali meštani, radi važnih dogovora i donošenja isto tako važnih odluka. Kao takve one su imale širi društveni značaj.

Popisom vodenica i obradivog zemljišta u Srbiji iz 1867. godine zabeleženo je čak 7125 vodenica.

Da li zbog mesta na kojima su podizane, uvek izdvojenim od naselja i često nepristupačnim, ili njene povezanosti sa vodom, koja kod čoveka izaziva iskonski strah, vodenice su oduvek bile obavijene velom tajnovitosti. O njima su u narodu ispredane najrazličitije priče kao mestima koja zaposedaju vile i „nečastive sile“.

Ne može se govoriti ni o vodenici, a da nas to ne dovede do sirotinje. Ili bar sirotinjske proje. Prava proja zapravo je tanak kukuruzni hleb umešen samo od krupno mlevenog kukuruznog brašna i vode (i nešto masti, ako je ima). U prošlosti je pšenični hleb bio retkost, a proja je predstavljala osnovnu hranu siromašnog srpskog seljaka. Takva, sirotinjska proja je i najbolja proja.  Kad je dobro pečena, gotovo se u celosti sastoji od hrskave korice. Svaka druga proja u koju je dodato pšenično ili neko drugo brašno, ili sir, jaja, mleko, zove se – projara.

Zapadna Srbija je obilovala vodenicama. Svako selo imalo ih je nekoliko zahvaljujući brzim potocima i rečicama. Danas su one retkost u vlasništvu entuzijasta koji ih nostalgično čuvaju, ili su deo neke, sve popularnij nazvano, etno postavke. A Zapadna Srbija kao da deli sudbinu vodenica.

RAĐEVSKA KOBRA

Rađevska kobra predstavlja urbanu legendu ruralne Rađevine. Niukom slučaj se ne radi o degradaciji Rađevine i Rađevaca – naprotiv. To samo govori o vrcavom duhu ljudi Zapadne Srbije.

Naš narod, svekoliki, sa vremena na vreme voli da se fizički obračuna i razračuna sa neistomišljenicima. Naročito posle konzumiranja određene količine alkoholnih pića, pre svega rakije. I posebno kada je dosta ljudi na okupu, kao na primer na svadbama, krštenjima, vašarima i mnogobrojnim drugim „opštenarodnim“ veseljima.

Neretko se, prilkom razračunavanja, koriste i određeni rekviziti. Najčešće se sa presma drvene ograde odvali jedna portljika. Naročito je poželjno da na toj portljici ostanu dva eksera (kojima je zakovana na presmu). Još ako su ekseri zarđali – Bog da te vidi.

Udarac ovakvim pomagalom ostavljao bi trag dva uboda, slično ujedu zmije. Otuda i naziv Rađevska kobra.