SIROTINJSKA PROJA

Vodenica je mlin koji se pokreće snagom vode. Vodenice su se gradile od drveta na rekama ili potocima. Vodenica radi tako što voda udara u drveni točak sa perima, i on se tada pokreće. Taj drveni točak okreće vodenički kamen. Žito (ili kukuruz) se stavlja u koš. Na kamenu je čeketalo koje skakuće po kamenu i potresa kutlaču na košu, iz koje izlazi žito koje kamen, okrećući se, melje. Brašno pada u sanduk ili mučnjak. 

U Rečniku Matice srpske, za ovaj pojam navodi se seldeće:

vodènica ž. a) mlin na vodi sa vodenom pogonskom snagom, b) nar.v. vodeničica (2). ž. mleti kao prazna – govoriti bez prestanka (obično koješta), blebetati, brbljati. navraćati (navoditi, terati i sl.) vodu na nečiju vodenicu v. pod voda " vešto podešavati, pomagati da se stvari razviju u nečiju korist.

U tekstovima, koji su dostupni i na Internetu, može se pročitati sledeće:

Vodenice su u Srbiji nekada bile sastavni deo pejzaža i seoske arhitekture. Većina njih se nalaze u autentičnom, prirodnom ambijentu, pored potoka, manjih reka, gotovo uvek okružene veoma lepom bujnom prirodom.

U vodenicama se mlelo žito i dobijalo brašno za hleb, koji je bio glavni artikal i hrana za narod. Osim proizvodne namene, vodenice se bile značajna mesta, gde su se sastajali meštani, radi važnih dogovora i donošenja isto tako važnih odluka. Kao takve one su imale širi društveni značaj.

Popisom vodenica i obradivog zemljišta u Srbiji iz 1867. godine zabeleženo je čak 7125 vodenica.

Da li zbog mesta na kojima su podizane, uvek izdvojenim od naselja i često nepristupačnim, ili njene povezanosti sa vodom, koja kod čoveka izaziva iskonski strah, vodenice su oduvek bile obavijene velom tajnovitosti. O njima su u narodu ispredane najrazličitije priče kao mestima koja zaposedaju vile i „nečastive sile“.

Ne može se govoriti ni o vodenici, a da nas to ne dovede do sirotinje. Ili bar sirotinjske proje. Prava proja zapravo je tanak kukuruzni hleb umešen samo od krupno mlevenog kukuruznog brašna i vode (i nešto masti, ako je ima). U prošlosti je pšenični hleb bio retkost, a proja je predstavljala osnovnu hranu siromašnog srpskog seljaka. Takva, sirotinjska proja je i najbolja proja.  Kad je dobro pečena, gotovo se u celosti sastoji od hrskave korice. Svaka druga proja u koju je dodato pšenično ili neko drugo brašno, ili sir, jaja, mleko, zove se – projara.

Zapadna Srbija je obilovala vodenicama. Svako selo imalo ih je nekoliko zahvaljujući brzim potocima i rečicama. Danas su one retkost u vlasništvu entuzijasta koji ih nostalgično čuvaju, ili su deo neke, sve popularnij nazvano, etno postavke. A Zapadna Srbija kao da deli sudbinu vodenica.