VARNICE

Imao sam tu sreću da sam video mnoge stvari koje danasšnji mladi neće imati priliku. I da čujem.

Ljudi su, nekada, u ovim krajevima, pušili duvan. Priznajem, zbog ekonomskih razloga puše i danas. Međutim, u protekla vremena ljudi su gajili duvan, sušili, sekli ga (na jedan način za savijanje cigareta a drugačije za lulu).

Cigareta se palila pomoću dva bela oblutka i jedne vrste gljive, koja je sušena i pripremana za tu svrhu. Uzme se parče te gljive, stavi se na beli oblutak (veličine da lepo stane u ruku), a onda se udara kamen o kamen. Tako se proizvede varnica koja upali gljivu. Zapravo, ne upali je bukvalno, već je zažari. Pušač malo dune, pa kada se gljiva zažari, na tom žaru upali cigaretu.

Naravno, prethodno je trebalo izvaditi duvankesu, uzeti papir, uzeti potrebnuk oličinu duvana, smotati cigaretu, liznuti papir i zapaliti. Umeo je taj proces da potraje. Naročito ako bi pušač malo popio.

Zašto je sve ovo važno?

Kažu, kada bi nki domaćin došao kod komšije da pozajmi volove da izvuče malo drva, ili da nešto uzore, podrlja, svejdno šta, vlasnik volova bi ga prvo pitao da li puši. Ukoliko bi dobio potvrdan odgovor, dobio bi volove.

Ukoliko bi rekao da ne puši, domaćin mu ne bi dao volove. Kod pušača volovi će, povremeno, da odmore dok on pripremi i ukreše cigaretu. A ovaj nepušač bi „terao volove ko Bog đavola“.