KRAJNJE VREME

Kad sam, kao mlad učitelj, 1993. godine počeo da radim u Voljevcima, selu u opštini Mali Zvornik, imao sam šest učenika raspoređenih u četiri razreda. Izuzetna deca. Zdrava, bistra, prava seoska deca.

Do škole sam pešačio oko tri kilomentra, kao uz nos. Ja mlad, stekla se tu i dobra kondicija. Sećam se, zimi bi neko od roditelja proprtiо deci put do škole. O nda bi deca krenula u susret svom učitelju – da mi proprte. Sretnemo se, ispozdravljamo, pa zajedno do škole. Prvi čas bi uvek seli oko stare bubnjare, napravljene od bureta. Ispred bi stavili čizme, na njih čarape – da se osuše. I onda bi krenuo razgovor...

Među tim đacima bo je jedan koji se zvao Dragoslav Lukešević. Deca ga zvala Gajo. Pitam zašto ga tako zovu, a on mi odgovori da ga je majka rodila u gaju. Bila na kopanju, i kada je porođaj krenuo, otišla do gaja pored njive, u ’ladovinu, i porodila se. Nije to bila retka pojava u ovom delu Srbije.

A umeo je, povremeno, da svrati u školu na kafu Ljubo Ristić, dobroćudna starina. Bilo je to vreme one velike inflacije, rat u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, ljudi počeli da se izopačuju... Na kraju, pred odlazak, uvek bi rekao: „E, moj Učo, došlo je krajnje vreme!“ (misleći na poslednje vreme).

Ne znam šta bi Ljubo rekao sad... Kakva su tek ovo vremena...