POTOČARE

Drina ima mnogo pritoka. Nekada su te pritoke bile krcate vodenicma potočarama. Pomenute 1933. godine na reci Radalj bio je 6 potočara, u Donjoj Trešnjici čak 15.

Rad ilutracije i potkrepljenja rečenog, treba napomenuti da je na Jadru, od Lešnice do Jarebica, bilo 17 potočara, na reci Tavni (Leva obala Drine) od manastira do Glavičica bilo je 9 potočara, na Reci Đevanji (preko puta Amjića) na 200 do 300 metara bilo je poređano 9 vodenica, a na reci Ljuboviđi, od Proslopa do ušća bilo je čak 28 vodenica.

Nekada, mada retko, vodnice potočare su nazivali i rekavice. Nek su dobijale imena po rekama na kojima su sagrađene (jadranke po reci Jadar) ili badnjare ako voda do vodeničnog kola dovedena badnjem, kao i žljebare ukoliko je voda do vodeničnog kola dovedena žljebom.

Potočare našeg kraja bile su male, sastojale su se iz jedne prostorije i imale su jedan kamen. Većinom su bile građene od brvana, opšivene daskom, a ređe su bile čatmare (kao u Donjoj Trešnjici). Najčešće su bile pokrivene tarabom (šindrom) a ređe crepom ili slamom.

Sa strane otkuda voda teče bilo je pobodeno kolje koje je bilo isprepleteno trnjem i pokriveno šumom i krovinom kako bi vodenicu štitilo od poplava. To su nazvali jasle. Reka je pregrađivana branom, odakle je jazom dovedena do vodenice žleb ili badanj.

Drobnjaković je zabeležio da su ovde žlebove pravili od pravog hrastovog stabla koje se sa tri stane oteše a iznutra izdubi i tako se napravi oluk kojim voda teče. Žleb je na početku bo širi, a kod vodeničnog kola uži (zašto bio je govora u poglavlju Rad mlinskog postrojenja).

Da bi mlinar mogao da zaustavi vodu kada mu je to potrebno, na sredini je napravljena kapija koju je bilo moguće podići ili spustiti, što se može videti na slici na prethodnoj strani.

Badanj je građen tamo gde je voda bila sporija. I badanj je izrađivan od hrastovog drveta, ali je hrastov trupac bušen tako da se dobijala drvena cev čiji ovor je na početku dosta širi od otvora do vodenčng kola. U otvor se tada uvlači kablina a u kablinu tuljak. To je predstavljalo mehanizam kojim je regulisan protok vode kroz badanj.

Na podužem štapu nalazi se čep koga je moguće uvući u tuljak i tako zatvoriti dovod vode. Čep menja ulogu kapije na žljebu.

Ispred gornjeg otvora badnja postavlja se rešetka koja ima ulogu da zadržava lišće, granje, kamenje i mulj kako dovod vode ne bi bio onemogućen.

Voda iz badnja udara na vodenično kolo na kome su drvena pera (danas su zamenjena metalnim). Pera su usađena (uglavljena) u glavčinu, iskopana su pa podsećaju na kašike. U glavčinu, pod pravim uglom, usađena je hrastova oblica koja kroz pod vodenice ulazi u vodenicu. To je prela (preslica). Ona prolazi kroz donji nepokretni kamen i i na vrhu je uglavljen gvozdeni deo koji se zove sen a koji drži gornji, pokretni vodenični kamen. U njega je uglavljena paprica. Bez paprice vodenica ne može da melje jer bez nje i gornji vodenički kamen postaje nepokretan. Ukoliko bi vlasnik hteo da onemogući mlevenje bez njegovog prisustva, bilo je dovoljno da izvadi i odnese papricu.

Glavčina je sa donje strane zarubljea i u njenu sredinu uglavljen je čelični šiljak (na slici ozačeno brojem 5 – šiljak pod kolom) koji ulazi u čeličnu ljevu (to je udubljenje koje omogućava lakše ketanje prele). Drobaković je zatekao da je Budišiću (danas opština Mali Zvornik) ljeva od bronze.

Ljeva je uglavljana na raku (rak) koji je položen u gnezdu iod vodenicom. Rak je hrastovo ili brestovo rakljasto drvo, koje svojim rakljama leži ispod međeda grede na koju je donjim delom oslonjen žlijeb, odnosno badanj.

Rak se sa suprotne strane produžava i pod pravim uglom je vezan za kobilu koja, kao i prela, kroz pod izlazi u vodenicu. „Rak od kobile zavisi“. Podizanjem i spuštanjem kobile pomoću klina diže se i spušta rak, a sa njim i prela sa gornjim vodeničnim kamenom. Tako se podešava kakvo se brašno hoće: krupnije ili sitnije. Ako se hoće krupnije brašno, kobila se pomoću klina podiže, „klin se poturi“, a ako se hoće sitnije brašno, postepenim izvlačenjem klina kobila se spušta.

U vodenici je na podu brašnjar (Glavičice), mučnica (Borina), mušnica (Kozluk) – sanduk u koji pada samleveno brašno. Do brašnjara je okolišnica (okoliš) oklop od jačeg drveta i u njemu gornji (pokretni) i donji (nepokretni) vodenični kamen („gornjak“ i „donjak“ u Borini). Otvor na sredini gornjeg kamena, u koji pada žito, zove se toce (Glavičice), grotilo (Borina), grotlo (Đevanje). Više gornjeg kamena je kuto (Glavičice), kutlača (s. Borina), čanak (Đevanje), od drveta, oblika čanka ili velike kutlače kojom se uzima brašno. Nad kutom je koš u koji se sipa žito. Koš je napravljen od čamovih dasaka. Iz koša zrnevlje pada u kuto a iz njega kroz toce upada među vodepično kamenje. Kuto je ključanicom učvršćen za koš. U kuto jednim svojim delom ulazi čektalo (čekalo u Borini i u Donjoj Trešnjici, danas čeketalo) sastavljeno iz dve daščice. Jedna ima zareze i jednim svojim krajem ulazi u kuto a drugim (onim sa zarezima) se oslanja na rogicu. Druga daščica, spojena sa prvom pod pravim uglom, iada na gornji kamen i prilikom njegova kretanja stalno se pomera i na taj način pokreće onu drugu daščicu koja je u kutu i koja ga trese i tako izaziva isipanje žita. Čeketalom se dakle podešava da li će iz kuta u toce žito da pada brže ili sporije, a to se postiže pomeranjem zareza nl rogici. Rogica je tanje, rakljasto, drvo koje je donjim svojim delom utvrđeno na okolišnicu.

Potočare (rekavice) su zajednička svojina višo domaćina koji su ih zajednički sagradili, i tada su poredovničke, ili su vlasništvo jednoga, dvojice ili trojice domaćina, i tada su sopstvene. Poredovničke vodenice melju gotovo isključivo poredovnicima, retko kome drugom, a skoro nikako za ujam, dok sopstvene rade za ujam i zato se zovu još i ujmare. Na Drininim pritokama su vodeince nećinom poredovničke. Manje je sopstvenih. Tako su svih pomenutih sedamnaest potočara na Jadru (Drininoj pritoci) svojina poredovnika; od devet potočara na Tavni sedam su poredovničke a dve sopstvene; na Radaljskoj reci su svih šest vodenica poredovničke; na Đevanji su pet poredovničke a četiri sopstvene; većina potočara na Trešnjici su poredovničke a takav je slučaj i sa ostalima. Na Ljuboviđi su vodepice većinom sopstvene, a samo nekoliko poredovničkih, od kojih je najstarija poljanska.

Kad je vodenica sopstvena, čuva je sam vlasnik ili uzima vodeničara i plaća ga. Kad su dva sopstvenika, kao na pr. što je slučaj sa braćom Gradaščevićima, koji na Janji imaju zajedničku potočaru, onda je čuva jedan brat šest dana a šest dana drugi i tako ss smenjuju, melju za sebe i za ujam.

Poredovničke nodenice čuvaju sami poredovnici. Svaki ima svoj red, i za to je vreme on u vodenici. Poredovnika može biti više i manje. Amajićka vodenica na Trešnjici, u selu Donjoj Trešnjici, ima 40 poredovnika, poljanska na Ljuboviđi ima oko 20 a vodenica na Tavni u Kalemima ima 12 poredovnika. Poredovnika može biti i manje.

Primer raspodele obaveza poredovnika. Na reci Trešnjici ima 15 potočara, beleži Drobnjaković. Pored nekih, kao na pr. kod crkve (Grgina vodenica), ima i valjarica. Sve su ove potočare sa jednim kamenom, više rade zimi a manje leti kad voda presuši. Tada prestanu da rade naročito one u donjem toku Trešnjice. Sve su, osim jedne, poredovničke, i svaki poredovnik ima skoj red. Trajanje reda za sve poredovnike nije isto. Neki od njih imaju red koji traje samo tri sata (polić), neki šest sati (litru), neki dvanaest sati (pola reda ili dve litre), neki osamnaest sati (tri litre) a neki ceo red (24 sata). Raspored redova je ovakav: Dna cela reda, nedelju i ponedeljnik, drži Drag. Gošnić; ceo red u utorak dele Ljubomir i Stojan Jović. Ljubomir ima 21 sat (tri litre i polić) a Stojan ima tri sata (polić); u sredu ceo red dele Stojan Jović, Milan Jović i Gajo Erić. Stojan ima 12 sati (pola reda), a Milan Jović i Gajo Erić imaju po šest sati (po litru); četvrtak dele Milan Jović i R. Petrović. Milan Jović ima 18 sati (tri litre) a R. Petrović ima 6 sati (litru); ceo red u petak drži R. Petrović, a ceo red u subotu ima M. Vujić i deli ga sa svojim sinovcem. Prema ovome Drag. Gošnić iskorišćuje vodenicu 48 sati (dva cela reda), Ljubomir Jović 21 sat (tri litre i polić), Stojai Jović 15 sati (dve litre i polić), Gajo Erić 6 sati (jednu litru), M. Jović 24 sata (ceo red), R. Petrović 30 sati (jedan ceo red i litru) i M. Vujić 24 sata (ceo red).

Između poredovnika nema pisanih ugovora. Sve se radi sporazumno i usmeno. Kad se ukaže potreba, skuiljaju se i dogovaraju kad će šta popraviti ili nabaviti. Ako što ima da se nabavi za vodenicu, novac ulažu prema udelu koji imaju u vodenici. Troškove, dakle, snose srazmerno veličiii reda koji uživaju.

Ranije smo pomenuli, da su ove potočare male pa prema tome i slabog kapaciteta. Kad ima dovoljno vode, jedan kamen u toku 24 sata obično može da samelje 100 do 150 kilograma žita, inače kad voda omali i manje. Za mlevenje 100 kilograma žta u vodenicama „ujmarama“ uzima se 6 – 10% ujma.