RAD MLINSKIH POSTROJENjA

Snaga vode koja pokreće mlinsko kamenje prenosi se preko vodenog kola koje može biti vertikalno ili horizontalno. Horizontalno vodeno kolo neposredno, preko zajedničke osovine, prenosi snagu vode na mlinski kamen, dok vertikalno kolo ima horizontalnu osovinu, pa se mlinsko kamenje pokreće posredno, pri čemu se gubi i deo energije. Prenos preko drvenih zupčanika stvara velik otpor, za čije je savladavanje potrebna veća snaga i prema tome dodatna količina vode (Findrik 1983).

Do vertikalnog vodenog kola voda se dovodi na dva načina – podlivanjem, pri čemu snaga vodenog toka zahvata lopatice i tako pokreće kolo, ili nadlivanjem, kad težina vodenog stuba i snaga udara vodene mase pokreće kolo. Do vertikalnog kola voda se dovodi samo žljebom, koji često, šgo zavisi od količine vode i broja mlinskog kamenja, može biti većih dimenzija. Konstrukcija vertikalnog vodenog kola je nepggo složenija, kolo je veće, traži dosta materijala kod izgradnje i ima više delova. Zahteva i nešto više stručnog znanja, jer nije lako, niti svako zna da izradi i uklopi dva drvena zupčanika postavljeng pod uglom od 90°, što je neophodno da bi se obrtanjehorizontalne osovine vodenog kola prenelo na vertikalnu osovinu mlinskog kamenja (Findrik 1983).

Kod nas su građeni se skoro isključivo mlinovi sa horizontalnim kolom. Ono ne zahteva vediku količinu vode, ali zato traži veći pad, što odgovara sastavu i osobinama naših reka, rečica i potoka. Izuzetak su pomenute drinke.

Kod mlina sa horizontalnim kolom, vodeno kolo se nalazi na donjem kraju osovine, a mlinski kamen na njenom gornjem kraju, pa je prema tome, prenos neposredan, bez gubitaka snage, koji se ne mogu izbeći kod kola sa zupčanicima. Kolo, točak, sastoji se od niza lopatica – kašika, nepo, kutlača – koje su izdubljene u drvetu i usađene u glavčinu. Glavčina je negde istesana zajedno sa vretenom, a negde posebno. Pri vrhu je u vreteno uglavljena kraća željezna osovina – senj, preslica – koja kroz otvor donjeg kamena seže do kamena gornjaka, na čijoj je donjoj strani uklesano ležište za papricu, četvrtast komad metala preko koga se pokreće kamen.

Kolo je različitog promera, obično oko 1 m pa je i broj pera različit, od 20 do 25, što zavisi od promera kola i debljine kašike. Ni mlinski kamen nije uvek iste veličine. Ima malih potočara gde nije veći od 70 cm 7 promeru, ali i takvih gde ima i do 120 cm. Kamen se najčešće reže iz jednog komada, ali može biti sastavljen i iz više delova. Iz jednog opisa vodenica kod Solina iz 1767. godine vidi se da je donji kamen bio napravljen iz jednog komada, a gornji iz više delova utisnutih u drveni obruč (Katić, 1952). Mlinsko kamenje ce i danas gradi na isti način, jedino je drveni obruč zamenjen metalni. Oba kamena u sredini imaju kružni otvor, samo pggo je na donjem kamenu taj otvor manji, onoliko koliko to zahteva senj. Ha gornjem kamenu otvor je promera 15 – 20 cm i kroz njega ce prilikom mlevenja ubacuje zrno.

Donji mlinski kamen leži na jakoj drvenoj konstrukciji, u koju je uklopljen i sanduk za brapšo – mućnjak, mućnik. Ova osnova drži i nosače na koje je postavljen koš za žito. Koš je samo oslonjen na svoje nosače, jer ce kod oštrenja mlinskog kamenja mora ukloniti. To je drveni sanduk trouglastog preseka, pri dnu sasvim sužen, sa malim otvorom koji zatvaraju korice, drvena posuda sa levkom na jednoj strani, koji omogućuje da žito polako ističe. Posebna rakljasta drška – ključanica, ključanka – drži ovaj kraj korica, i preko nje ce podešava nagib, pggo omogućava veće ili manje priticanje žita do mlinskog kamena. Sa koricama je povezano i čeketalo (čekalo, krećetalo) kratak komad drveta oslonjen na mlinski kamen, od čije neravne površine prilikom okretanja kamena odskakuje, potresa korice te tako obezbeđuje stalan i ravnomeran dotok žita.

Vreteno koje drži kolo i pokreće kamen oslanja se na jaču drvenu gredu – kobilu, kobilku, rak. Obično se izabere takvo drvo koje se pri kraju račva, pa se deo sa račvom osloni na jedan poprečno postavljen trupac, međed. Mesto na koje naleže vreteno na kobilu ojačano je gvožem (negde gvozdenom potkovicom) i naziva se armik ili ljeva, a vrh, ili bolje osnovica preslice, gvozdenim šiljkom — osanac.

Druga kraj kobile vezan je drvenim klinom sa vertikalnom motkom – dub, djed ili isto kobila – koja je provučena kroz otvor na podu mlina. Pri vrhu je urađen otvor, ključanica, u koji su ubačeni klinovi trouglastog preseka. Pri nabijanju ili izbijanju klinovi podižu ili spuštaju kobilu, a sa kobilom i vreteno i kamen gornjak, na se tako kod meljave dobija krupnije ili sitnije samleveno brapšo.

Vodu, koja je jazom ili lakolšcom, korabom, izvedena poviše mlina, do lopatica kola dovodi žljeb ili badanj, bukva, buka. Žljeb je drveno korito, a badanj cev napravljena od šupljeg stabla. Žljeb se postavlja pod nagibom koji ne prelazi 30°, a dug je najviše 6 –7 m. Da bi mlaz dobio u jačini, žljeb se pravi tako da je na gornjem kraju širi a na donjem, kod kola, najuži. Tako mlaz vode dobija manji presek, pri izlasku ima veću brzinu i većom snagom udara u lopatice kola.

Veom zanimljivo je to kako je neuki (isli se na formalno obrazovanje) seljak umeo da uči iz prirode. Zapravo, fizički zakoni kažu da svi molekuli reke ili potoka, moraju istovremeno da prođu i da produže put. Ukoliko voda naiđe na prepreku, kao kamen koji viri iz vode u reci, molekuli koji su udarili u kamen usporeni su, pa ubrzavaju da „stignu“ ostatak reka i tako se oko kamena stvara kovitlanje vode (koja je ubrzala). Propuštanjem vode kroz žljeb ili badanj koji su na dnu suženi stvara se ubrzanje (iz istih razloga). Masa pita ubrzanje jednako je sila. Kako se može videti, naši stari su to znali iako nisu mogli da objasne fizičkim formulama.

Žljeb se koristi u velikom broju vodenica, jer je pogodniji za potoke i rečice koje nemaju suviše velik pad, a imaju srazmerno dobar i ujednačen protok vode. Pored toga, žljeb se lakše gradi i ne zahteva posebno poznavanje drvodeljskog zanata, već je dovoljno samo onoliko veštine koliko je ima svaki naš seljak u krajevima gde se gradi od drveta.

Badanj je zatvorena cev, istog preseka no čitavoj dužini. Postavlja se pod nagibom i može biti veoma duga. Postoje badnjevi i od 10 – 15 m, kod kojih su nastavljene dve ili tri cevi, pri čemu se ostvaruje velika visinska razlika. Delovanje badnja zasniva se na pravilima Toričelijeve teoreme, po kojoj jačina, odnosno snaga mlaza koji ističe kroz otvor pri dnu neke posude daje istu snagu kao i slobodan pad iste količine vode sa jednake visine koju ima nivo vode u posudi. Ovo obezbeđuje ravnomeran pritisak vode na izlazu cevi. Snaga vode ne zavisi od ukupne količine vode u jazu ili akumulaciji, već samo od visine vodenog stuba. A to znači da su promene nivoa vode u jazu (koje nisu nikada veće od 10 – 30 cm) zanemarljive u odnosu na visinu vodenog stuba od najmanje 2 – 2,5 m, a negde i 3 ili više metara, pa pritisak ostaje skoro uvek isti. Menja se samo dužina vremena u kome mlin može da radi.

Pri tome se samo mora paziti da dotok vode ne bude manji od količiie vode koja istekne kroz badanj. To se postiže na taj način što se cev badnja na izlazu sužava umetanjem kabline, kraće drvene cevi promera otvora 12 – 15 cm. Pun otvor kabline koristi se samo za vreme velikih voda. Kada je vode manje, što se najčešće događa, u otvor kabline se nabije druga manja cev – cipun, cifun – čiji je otvor pšrok najviše do 10 cm, čime se znatno smanjuje protok i širina mlaza, ali se zato održava snaga. Svaki mlin ima dva ili tri cipuna sa različitom veličinom otvora, na se, već prema količini vode, zamenjuju: pggo je vode manje, ubacuje se cipun sa manjim otvorom, čime se čuva voda i omogućava da mlin melje duže. Ukoliko naglo dođe do promene količine vode, na nema vremena da se zameni cipun, da bi se održao pritisak ubacuje se u badanj gužva, vitka, na pravljena od leskovog pruća, koju voda nabije u otvor kabline, čime se smanjuje oticanje vode.

Sve ovo pggo je napred rečeno čini osnovu na kojoj se temelji dejstvo badnja. U svakodnevnom radu je nešto drukčije. Badanj se često ošteti, pa propušta, ili su mesta gde se cevi nastavljaju slabo zatvorena, pa ovaj deo mlina ne deluje sasvim efikasno. No i pored toga, sve to ne umanjuje nimalo vrednost ovog rešenja do kojeg se došlo, očigledno, iskustvenim putem. Kada se pojavio badanj ovog tipa i gde, za sada se još ne može utvrditi. Sigurno je samo da se ovakvo rešenje moralo pojaviti u krajevima gde su za to postojali uslovi — gde su tokovi vode sa dobrim padom i gde ima dosta šume, jer bez toga nije mogla da se razvije i usavrši veština građenja i obrade drveta.