DRINKE

Na Drini su postojale vodenice „kladare“ (do 1904. godine, kada su klade zamenjene tumbasima, navodi Drobnjaković, 1933). Nazivali su ih tako jer su im čamci bili izdubljeni od ogromnih hrastovih stabala. Uz obalu su se nalazila dva čamca, a sa druge strane vodenih krila jedan. Pošto su ove vodenice bile nesigurne, postavljane su uz samu obalu. U njih se nisu smeli ostavljati džakovi, jer je pretila opasnost da se potope. Radile su i takozvane „lopatare“ vodenice sa po dva para kamenja. One su dosta prostrane, sa posebnom sobom za pomeljare. Pošto je Drina pri ušću mirnija, to su na tom delu postavljane vodenice za finije brašno, tzv. meljavu (Rajičić M., 1974).

Drinke su bile stabilnije. Vlasnici su ih pomerali i dalje od obale, ukoliko je bilo potrebe zbog niskog vodostaja. Bilo je na desetine drinskih vodenica do pred Drugi svetski rat. Tokom rata mnoge vodenice su popaljene, a kasnije su ih zamenili moderni mlinovi. Od velikog broja drinskih vodenica neke su usamljeno stajale u priobalju Drine i sedamdesetih godina HH veka (Grčić i Grčić, 2007).

Poznati majstori graditelji vodenica drinki bili su iz Badovinaca, Janje (Mehmed Gruhonjić), Banje Koviljač i Budišića (Ignjat Božić), navodi Drobnjaković (1933). One u Badovincima bile su nešto veće od onih koje su se nlazile uzvodno.

 Građene su od hrastove i borove građe. Koštale su tadašnjih 40.000 dinara. Bile su običo vlasnštvo nekoliko ortaka, obično šest do dvnaest.

Drinka je imala dva tumbasa – veliki i mali. Na drinki braće Lazarevića u Srpskom Šepku veliki tumbas bio je dugačak 11 a širok 4 metra, a mali je dugačak 9 a širok 1,5 mtar. Na velikom tumbasu je ultija – zgrada sa „duvarovima“ od čamovih dasaka, pokrivena daščanim krovom. Daske na krovu su izrezane u obliku crepa i kao crep su naslagane. Veliki tumbas je za obalu privezan čeličnim konopcem (vezom), a da se ne bi primicao obali, poduprut je uporama podužim gredama. Ranije su drinke za obalu vezivans rakuljama i ceckama. Rakulje su  bile načinjene od  nekoliko  rakljastih drveta: između položene raklje jedne rakulje umetala se druga rakulja, i kroz krake jedie rakulje i deblo druge provlačen je klin koji ih je vezivao. Tako js postavljeno po nekoliko rakulja od iodenice do obale, gde je poslednja uglavljiiana za zemlju.

Cecke su bile veze načinjene od vrbovog pruća ispletenog u obliku devojačkih pletenica (kurjuka). Bile su vrlo jake i upotrebljavane su i za prevlačenje težih objekata.

U drinku (na veliki tumbas se s obale ulazi preko platice (plaštice) – dugačke šire grede (videti na slici preska drinke).

Na velikom tumbasu js ultija koja ima tri odeljenja: srednje u kome su veliko i malo suvo kolo, venjer, obod sa gornjim i donjam kamenom, koš, ambar sa dve pregrade za ujmljeno žito i velika i mala kutija kojima se žito meri. Iz ovoga odeljka se kroz manja vrata ulazi u prednji deo, i to js vodeničareva soba sa jednim ili sa dva kreveta, a sa druge strane je napust s nužmikom i nrostorijom u kojoj se čuvaju neke potrebe (na drinki A. Ristića i drugova u Badovincima).

U razmaku od nekoliko metara (4 –5) pored velikog je mali tumbas. Na malom tumbasu je pastina – drvena, masivna osovina, na koju se jednim siojim krajem oslanja vreteno (drugim se krajem vreteno oslanja na pastinu koja je u ultiji). Ispred vodenog kola je most (barat) kojim se sa velikog ide na mali tumbas, a pod mostom je kapija (ustavnjača) kojom se zadržava voda kad se hoće da ustavi vodeno kolo. Gvozdenim „gvintom“ (ovde stari danas kažu vintom, vintačom) se kapija podiže i spušta i tako zaustavlja kolo a sa njim i kretanje kamena.

Na pastinama je položeno vreteno, od jakog, debelog, grmovog debla, na čijim su krajevima gvozdene glave kojima se naslanja na pastine.

Na vretenu su vertikalno uglavljena dva kola: vodeno koje je između oba tumbasa, i suvo kolo u ultiji.

Vodeno kolo ima pet pojaseva koji su sastavljeni iz po pet „ajtaševa“. Pojasevi su vezani krstinama. Od mesta na vretenu gde se seku krstine jednog pojasa polaze veliki, obli, štapovi štapdži i idu do drugog pojasa. Štapaca ima 24 i preko njih i krstina je poređano 12 dasaka koje se zovu pera (krila u Srpskom Šepku). Pera su utvrđena pošavcima, manjim drvenim oblicama, koje stoje iza pera. Na pero i pošavak se nabije gvozdena karika i tako se uglavi pero da ne mrda.

Krstine i štapci su od hrastovog, brestovog, bagremovog ili jasenovog drveta.

Voda pokreće vodeno kolo a ovo svojim kretanjem okreće veliko suvo kolo u ultiji, koje je na istom vretenu. Na velikom suvom kolu su po obodu uglavljeni drveni palci (zupci) koji ulaze u prečdže (useke) na krugu drugog, manjeg, vretena na kome je malo suvo kolo. Na taj se način kreće malo suvo kolo. Malo suvo kolo palcima (zupcima), koji ulaze u strelce na venjeru, pokreće venjer. Na venjeru je udupke usađena gvozdena osovina (to je prela kod potočara) na koju je uglavljen gornji vodenični kamen. Kad se venjer kreće, pokreće se i gvozdena osovina a sa njom i gornji vodeničii kamen, ispod koga je donji kamen. Oba su kamena u drvenom obodu koji je na tavanu od jakih grmovih dasaka. Nad obodom je koš u koji se sipa žito za mlevenje. Žito iz koša pada u grotilo, otvor u sredini gornjeg kamena.

I na drinkama se zna kad će je ko od ortaka čuvati i za sebe ujmiti. Četiri brata Lazarevića u Srpskom Šepku imaju jednu drinku. Snaki je od njih čuva po dva dana i dne noći. Na drinkama u Badovincima, koje su veće i koje imaju mahom po šest ili dvanaest ortaka, obično po trojica drže red koji traje nedelju dana. Po trojica drže red zbog toga, što jedan ne bi mogao stići da svršava sve poslove. Ako naprimer ima šest ortaka, onda nedelju dana čuvaju vodenicu i uzimaju ujam prva trojica, a drugu nedelju dana čuvaju vodenicu i ujme za sebe druga trojica. Kako u svakoj družini ima i po jedan majstor, koji je drinku gradio i koji je kasnije popravlja i nadgleda, to on, ako je već ortak i ima svoj udeo u vodenici, pored svog ortačkog dela dobija i deo „na majstoriju“. Ako su napimer u jednoj drinki ortaci oi (majstor) i još njih pet, onda majstor dobije svaku šestu kutiju kao ortak i svaku sedmu „na majstoriju“. Ako u drinki ima 15 ortaka, kako po trojica drže red koji traje nedelju dana, prvoj će trojici ponova doći red tek šeste nedelje.

Za 24 sata, kad neprekidno melje i kada je velika voda, manja drinka može da samelje od 12 do 15 metara (1.200 1.500) kilograma pšenice ili kukuruza, dok dobra drinka u Badovincima za isto vreme može samleti do 2.000 kilograma pa i preko te količine. Kao ujamse naplaćuje obično 10% a ponekad i manje (6%).

Pomenuto pomeranje drinki ka sredini, na maticu, kada je nizak vodostaj zbog suše, omealo je plovidbu i bilo čest izvor sukoba mlinara ilađara.O tome svedči i Djan Pavić. Jednog proleća, mali lučki parobrod plitkog gaza ušao je u drinski tok kod Rače. Putovanje je bilo dugotrajno i mučno. Boreći se protiv brzine drinske matice, brodić se probijao između stotina naplavljenih klada i desetina drinskih vodenica, u to doba godine uglavnom postavljenih po sredini reke (Pavić, 2014).

Takođe, vodeni plovci postavljani kao putokaz brodovima nestajali su preko noći, pobodeno kolje za izgradnju šporova čupano je i bacano, a svađe sa vodeničarima i ribarima na reci bile su stalne i ponekad opasne, uz pucanje u vazduh. Problem sa vodenicama nije bio samo u njihovom položaju, već i u tome što su vodeničari, pri malom vodostaju, od pletera pravili prilično dugačke i nepravilne jazove ispred vodeničnih kola („navoditi vodu na svoju vodenicu“) (Pavić, 2014).

Promenom vlade u Srbiji 1888. godine, uočene su ove nepravilnosti i otpočela je intenzivna prepiska. Imajući sa druge strane, u Srbiji, vladu koja je ovog puta bila jaka, sa širokom podrškom javnosti, Austrijanci su zaključili da bi bolje bilo postići kompromis. Potpisan je sporazum u pet tačaka čiji je sadržaj bio sledeći: Drina se neće regulisati, niti njene obale utvrđivati, nego će poslovi biti izvršeni samo u cilju da rečno korito bude plovno u svako doba godine, za parobrode koji plitko gaze. Zbog toga će se korito očistiti od klada, grebena i kamenjara, a rečni rukavci pregraditi pleterom, ali najviše do srednje visine vode. Sprudovi po sredini reke će se prokopati a vodenicama odrediti odgovarajuća mesta, kako ne bi smetale plovidbi (Pavić, 2014).

Problma nije bilo samo na Drini. Nekada je na Velikoj Moravi, od Stalaća do ušća u Dunav, bilo mnoštvo takozva­nih vitlara. Bilo ih je toliko da su bile najveća smetnja plovid­bi. Sada se može videti tek poneka nova vodenica, a starih više nema. U Glasniku srpskog učenog društva iz 1879. go­dine, koji se čuva u Istorijskom arhivu u Jagodini, izvesni in­ženjerski oficir A. Aleksić, koji je bio zadužen za istraživanje mogućnosti plovidbe Velikom Moravom, piše da prepreku plovidbi „čine mnogobrojne vodenice vitlare“. Seljaci su tada pravili vodenice koje su bile sa jednim kamenom. Kako bi povećali brzinu vode, vodeničari su pravili sprudove i bra­ne od kolja i pruća, a preko ćele širine reke. Time su pravili male brane i usmeravali vodu da jače teče ispod vitla i ubr­zava meljavu. Često su premeštali vodenice, a na starom mestu ostavljali su sve prepreke. Aleksić napominje da su se seljaci ponašali kao „vlasnici reke" i govorili da niko ne može da im zabrani da „po svojoj volji premeštaju vodenicu – jer narod mora da melje kukuruz, a država zbog toga ne može da ih kazni". Tada je svako selo uz Moravu imalo po nekoliko vodenica, a leti se dolazilo i iz Beograda, Smedereva i Kragujevca, kada u tim krajevima rečice i potoci pre­suše, pa vodenice potočare ne mogu da rade (Miloradović, 2017).