KAD SU TREŠNJICOM DONJOM ORLOVI LETELI

Igrom nekih neobičnih okolnosti u moje ruke dospela je kopija pripovetke Otac Zarije, Milorada Popovića Šapčanina, objavljenog u listu Javor – list za zabavu, pouku i književnost od 1. februara 1893. godine, broj 1., izdatog u Zemunu, a čiji vlasnik je bio  Zmaj – Jovan Jovanović.

Ne znam da li je iko slutio da je te davne godine npisana i objavljena prva pripovetka o Donjoj Trešnjici. Srećom je naš poznati pisac „putopisao“ tih godina, te ga put naneo kod nas. Veoma živopisno je opisao spuštanje do sela niz strme stene na malim konjima. Odmah sam shvatio da je reč o Sokolinama (tako zovu stene na ulasku u Donju Trešnjicu).

Opisuje pisac kako odozgo reka izgleda kako kakva zmija, i da mu je pandur, koji ga je vodio, rekao da u njoj ima riba krkuša koje su veoma ukusne kad se dobro isprže i da se jedu zajedno sa košćicama i „pršte pod zubima kao vrušt“. Opisao je i „dubodolinu“ koja je pod njim, da se ne vidi ni živa duša. Ipak, sa druge strane reke videlo se nešto belo kao dva velika kamena. E, to su bile škola i crkva.

Opisao je pripovedač kako je, kao izaslanik tadašnjeg Ministarstva prosvete, doživo školu, učitelja i pripovesti koje mu je ispričao pop Zarija. Meni je najzanimljivije bilo to što sam po prvi put našao svedočanstvo o životu orlova u Donjoj Trešnjici.

U stenama su videli ulaz u pećinu koja je ličila na pustinjačku isposnicu. Odmah sam prepoznao da se radi o pećini Radašnici. Na ulasku u pećinu „ispupčila se donja ivica kao balkon oko kojega nema ogradice“. Tu, ispred, na „balkonu“, stajali su redovi orlova, „ponajviše sedih“. Shvatio sam da je reč o beloglavom supu. Kažu, nalazio se jedan najstariji, „olinjalog vrata“, što je samo potvrdilo moje pretpostavke. Pretpostavili su da je star najmanje sto godina (što nije bilo tačno jer ove veličanstvene ptice živeo do 37 godina). Posebno treba biti ponosan na činjenicu da je putopisac zabeležio da ih ovde „niko ne bije“ i da mirno žive.

Odavde su orlovi leteli do Ljubovije, pa i dalje, preko Drine, do Osata (kod današnje Srebrenice). Ovde sam pronašao prvu i jedinu vezu između Donje i Gornje Trešnjice koje su udaljene jedna od druge nešto više od 50 kilometara. Osim imena, ništa ih drugo ne spaja. I evo sad vidim da su ih spajali i beloglavi supovi.

Orlova u Donjoj Trešnjici odavno više nema. Jedna kolonija živi u kanjonu Gornje Trešnjice. Pronađoh ovo svedočenje da ih je bilo i kod nas. Da li će se nekada vratiti? Ne znam. Više ne bi imali onaj njima preko potreban mir, blizu je i kamenolom u kome se čuju mašine, eksplozije... Ili, možda, čekaju da postanemo bolji ljudi?! Ko bi to znao.

Podsetnik: Beloglavi sup je krupan lešinar koji naseljava Pirinejsko i Balkansko poluostrvo, delove severne Afrike, Malu Aziju, Kavkaz i jugozapadne delove Azije. Stanarica je, ali mlade ptice dosta i daleko lutaju (radijus kretanja u potrazi za hranom kreće se i do 150 kilometara). Nastanjuje prostrana otvorena područja sa klisurama i slabom vegetacijom u planinskim i mediteranskim predelima (stepe, polupustinje, pašnjaci), sa potkapinama i terasama na visokim i nepristupačnim liticama pogodnim za gnežđenje. Potrebna mu je blizina vode. Veći deo dana provodi odmarajući se na stenama, a ostatak u letu pretražujući teren ili na pronađenoj lešini.

Beloglavi sup je naša najveća ptica sa rasponom krila oko 2,80 m i prosečnom težinom od 7,5-8,5 kg, a može dostići i 11 kg. Ženka nosi samo jedno jaje, krajem januara ili početkom februara i na njemu leže oba roditelja 54-56 dana. Proces rasta izleglog mladunca na gnezdu traje od 110-130 dana. Gnežđenje se obavlja na stenama različitog sastava, uglavnom krečnjačkim. Gnežđenje beloglavog supa je grupno i obrazuju se kolonije, retko izolovani parovi. Polno sazrevanje traje 4-7 godina, posle čega se mladi najčešće vraćaju u zavičajnu koloniju.