O KNJIZI

Ne znam zašto ali, nekako, slutim da će ovo biti poslednja knjiga koju pišem. Nisam ih napisao mnogo. Pre ove, napisao sam ih sedam a objavio četiri. I, kao i ovoga puta, pisao sam onda kada sam osetio potrebu. Onda kada me je nekakva bol naterala da o njoj progovorim. U poeziji je to bivalo skriveno pa bi svako prepoznao ili osetio drugačije. Neko nikako. Ne mari. Ovu knjigu pišem skroz ogoljeno. 

Umire jedno vreme. Nažalost, svedok sam tog umiranja. Sa tim vremenom, bespovratno je umro i jedan deo mene. 

Umro je jedan nasmejani dečak sa šibicama čije detinjstvo je obeležila bol. Mnogo boli. Uprkos tome, taj dečak je sanjao najčudesnije snove. Ivoleo je jednu reku, postavljao je nebrojeno pitawa od onog Kako je nastalo napolje?, pa nadalje. Dečak koji je video da u njegovoj kući više ničega nema. 

Umro je jedan zamišljeni mladić koji je dečački zanesen uživao u muzici i prirodi. Mladić koji je neprestano učio, stvarao, promišljao o svemu a zauzvrat dobio samo razočaranja koja su se umnožavala. Uprkos tome verovao je i tragao dalje jer je suštinu video u traganju a ne u pronađenom. 

Svet je tu. Čudesan i izazovan kao i pre. Međutim, Promenili su se dečaci. Promenili su se mladići. Promenili su se ljudi. Promenilo se vreme. Zlo je trijumfovalo. Ono zlo oko ljudi, a još više ono zlo u ljudima.

A sreća? Samo je sreća zauvek nestala.

Celokupan moj život, nekim slučajem, vezan je za Zapadnu Srbiju (namerno pišem velikim slovom). Moji koreni su u Donjoj Orovici, opština Ljubovija, zaseok Dukići. Otac mi je bio medicinski tehničar. Počeo je da radi u vreme kada je mediscinsko osoblje raspoređivala država. Tako se, od 1965. godine, obreo u selu Radalj, opština Mali Zvornik. Moja majka je iz tog sela. 

Rodio sam se u Fići, ispred Doma zdravlja u Malom Zvorniku. Osnovnu školu završio sam u Radalju, srednju u Malom Zvorniku i u Šapcu, višu školu u Šapcu, fakultet u Užicu... 

Zaposlio sam se i radim u seoskim školama opštine Mali Zvornik u gornjem kraju, uzvodno od Hidrocentrale Mali Zvornik, što je ovde uvek „računato“ kao niži status i lošija radna mesta.

I danas sam opčinjen prirodnim lepotama ovog kraja uz Drinu. Nekako neprimetno se iznedrila ideja da napravim jednu malu knjižicu u kojoj ću pisati o lepotama ovoga kraja, neobičnim ljudima, legendama, običajima, jezičkim pojavama, razmišljanjima... Nažalost, polako, iz dana u dan, od tekstova u kojima pišem o lepotama Moje Zapadna Srbije počeo sam da pišem o zlu koje je isplivalo u ljudima, onom zlu koje se svakoga dana sve više vidi na licima ljudi, u njihovim pogledima, delima, o zlu koje se oseti ma koliko pokušavali vešto da ga sakriju. 

Čovek se zapita sa kime je živeo svih ovih godina (decenija). Jezik Zapadne Srbije nestaje, običaji se gube jer se izvrću i vulgarizuju materijalizovanjem istih, sve se vrednuje kroz novac, reke zagađujemo i uništavamo, šume sečemo, sela napuštamo kao što smo napustili vodenice. Zapravo, kako su nestale vodenice, nestaće i sve drugo što je bilo jedinstveno i prepoznatljivo za nas i naš kraj. Postajemo isti i zli.