VALjARICE

Valjarice (negde se mogu susresti i nazivi valjavica ili stupa) su mašine sagrađene od drveta pokretane snagom vode a služile su za udaranja istkanog sukna od kudelje.

U literaturi se može pronaći mnogo skica, šema i crteža valjarica. U ovom kraju valjarice su bile sastavni deo vodenica. Mlelo se žito, ali i sređivalo sukno. Sledi fotografija Grgine vodenice u Donjoj Trešnjici.

Pored Trešnjičke reke, valjarice su se mogle pronaći i na Orahovačkoj Reci (danas Orovičkoj) pritoci Ljuboviđinoj, na Ljuboviđi, na Bukovcu u Rogačici, na Solotuši i na Rači, a svakako da ih ima još i na drugim Drininim pritokama.

Mi ćemo se zadržati na onoj u Donjoj Trešnjici. Nalazila se, kao se na slici može videti, uz samu vodenicu i nije bila opšivena – nije imala zidova niti je bila pod krovom.

Imala je ćiriš – to je vrsta ograde od hrastovih greda u kojoj su smešteni si delovi osim vodenog kola.

Ćiriš je manjim delom izvan zemlje a većim u zemlju ukopan. U ćirišu su smešteni: vreteno, maljevi i kazan.

Vreteno na  krajevima ima grivne i njima se naslanja na jastuke. Na onom delu vretena, koji je izvan ćiriša, uglavljeno je kolo. Kolo je uglavljeno na vreteno pod pravim uglom, četvorouganog je oblika i sastavljeno je iz četiri gobele – daske, koje su ukloplljene pod pravim uglom. Na svakoj gobeli ima po četiri pera. U pera udara voda koja pokreće kolo a sa njim i vreteno. Na delu vretena koji je u ćirišu, a ma mestu prema kazanu, uglavljena su dva palca, koji  su tako namešteni, da se prilikom kretanja vretena pokreću i naizmenično zahvataju branitelje na maljevima. Zakačeni palcima, podižu se i padaju prvo jedan pa drugi malj, i tako naizmeničnim padanjem udaraju u sukno smešteno u kazanu. Maljevi (dva) su veliki drveni čekići uglavljemi u gnjati. Gnjati su užljebljene između dve grede položene po gornjoj ivici ćiriša. Pokretanjem vretena stavljaju se u pokret palci, koji pokreću maljeve da udaraju u sukno smešteno u kazanu. U kazanu su delovi: pod i blanjka. Kolo pokreće voda dovedena u branu. Iz brane se voda „povodi“: jednim delom ide lakomicom u vertikalno položen badanj nad kolom, a drugim delom voda ide u badanj za vodenicu.

Doneseno sukno se pre valjanja ispresavija. Dužina na koju se previja podešava se prema širini poda u kazanu. Zatim se sukno ušiva. Ako ga ima do 20 aršina, ušije se u četiri „struka“ (četvorostruko); 20 do 30 aršina se ušiva u šest „struka“  a 30 do 40 aršina u osam „struka“. Kad ima preko 40 aršina sukna, onda se mora rasecati. Ovako ušiveno sukno se stavlja na pod pored blanjke u kazanu, „točkom se navrati“ na njega voda i „valja se“, tj. maljevi naizmenično udaraju u njega. U toku prvih 24 sata valjanja na sukno stalno teče voda i kvasi ga. Posle tog vremsna se voda „odvrati“ a sukno se dalje valja još 48 sati. Za tri dana i tri noći sukno je „uvalljano“.

Ranije se, „pre evropskog rata“ (misli se na Prvi svetski rat), za valjanje jednog aršina plaćalo 0,05 din., a posle rata najpre jedan dinar a sada 0,60 din (govorimo o cenama početkom tridsetih godina dvadesetog veka). U Donjoj Trešnjici valjar Ljubomir Jović ne daje sopstvenicima raboše, već oni na sukno stave razne oznake ili izvezu početna slova svoga imena. Međutim na Orahovačkoj Reci i na Ljuboviđi valjari daju raboše. Raboši su od leskovog pruta i imaju dva dela: pile i kvočku.

Pile se daje sopstveniku sukna, a kvočka se zavlači u sukno. Ako je, naprimer, neko dao 12 aršina sukna za valjanje, na raboš se ureže (na pile i kvočku) jedna recka koja označava 10 a pored nje još dva mala zareza na krajevima pileta i kvočke koji označavaju jedinice. Prilikom dolaska za sukno sopstvenik predaje pile, koje valjar upoređuje sa kvočkom i tako pronalazi sukno i vidi koliko ga ima da bi mogao naplatiti rad.