ŠTAP I ŠEŠIR

Veliki broj ljudi iz Donje Trešnjice i iz Čitluka imalo je imanje u Budišićkom polju. E, za to je vezana jedna priča.

Bila je u to vreme neka Jovanka, ćerka Jakova Jankovića iz Gornjeg Amajića. Udala se za Sretena Živanović majstora iz Bosne koji je po selu radio razne građevinske popravke. Sreten je bio iz Oprovdića, između Poloma i Kravice. Jovanka je bila miraždžinka, a bila je i mnogo lepa. Milošu je pričao njegov đed Drago da je Sreten nasledio to silno imanje koje je Jovanka donela u miraz. Sreten je imanje posle isprodavao i bio svima poznat po bahatom i lepom životu za to vreme. Tako su ljudi iz okolnih sela stekli imanja u Budišićkom polju.

Pričalo se da mu je vruća lepinja iz Banje Koviljače dovožena u Budišić. Takođe, kružila je priča da se iz Loznice vraćao fijakerom, dok je drugi fijaker vozio njegov štap i šešir (ovo je čest način pokazivanja moći u to vreme, istina, više vezan za urbane sredine, i našao je svoje mesto i ustarogradskoj pesmi iz Šapca, Kad je deda lumpovao).  

Od tolike imovine, Sreten je ostao bez ičega. A imao je decu: Živojku, Đuku, Milovana, Cvetina, Milojku, Miću i Persu. Ta deca su posle išla da rade i nadniče samo da bi imala šta da jedu. 

KUDELjA

Na početku Drugog svetskog rata, 1941. godine, još pre Donje Trešnjice, bombardovan je Čitluk. Doduše, on nije bombardovan zbog radoznalosti pojedinaca. već zbog kudelje. Da. Ma kako to ludo zvučalo.

Bombardovali su ga Nemci avionima koje su nazivali Štuke. Anđelko Lazić (1929) iz Gornjeg Amajića, tada je bio u Jakšićima – čuvao je goveda. Kada su se Štuke pojavile, izbrojao ih je devet. Kada su prošli iza brda, pomisio je da su otišli. Međutim, avioni su se vratili. Napravili su dva kruga i bacili bombe u Čitluk. Kaže Anđelko, verovali ili ne, kad bomba eksplodira, brdo se pomeri naviše i spusti od detonacije. Strahovito jako su se čule eksplozije.

Posle su ljudi doznali šta se desilo. U Užicu je postojala slobodna teritorija, poznata kao Užička Republika. U ono vreme nije bilo tekstilne odeće. Ljudi su sejali kudelju. Oni su tu kudelju sušili posle kiseljenja. Iz tog razloga su zapalili pet ili šest vatri zarad sušenjea kudelje. Piloti su pomislili da je tu logor partizana, pa su zbog toga bombardovali Čitluk.

Jedna žena je poginula, a dvoje ili troje je bilo ranjeno. Među tim ranjenim bila je i pokojna Anđelkova žena Marija. Budući da je ranjena u nogu, nosili su je u Krupanj da joj ukažu medicinsku pomoć.

O ovim događajima, bombardovanjima, odavno se više ne priča. Kao da se kriju. Uspeo sam, igrom slučaja, da ove događaje bukvalno otmem od zaborava.

RADOZNALOST

Radoznalost je dobra. Ponekad. Ovo je priča o tome kako je, sve zbog radoznalosti pojedinaca, 1943. godine bombardovana Donja Trešnjica. Priču mi je ispričao Anđelko Lazić iz Gornjeg Amajića, star 88 godina.

Bila je u blizini Anđelka jedna kuća Živanovića. Bila je brojčana porodica. Jaka. Ispred njihove kuće bio je ogroman dud. Tu, ispod tog duda, okupilo se dosta sveta na Ivanjdan hiljadu devetsto četrdeset treće. Razgovaraju, jedu dudove, deca se igraju... Anđelko je, kao dečak izbrojao da se okupilo trideset šestoro muškaraca, žena i dece. I nastavlja:

Najedared, nešto zauja! Pojaviše se avioni. Nisko lete. Brojim ja, dvanes bombardera. Nisu bili Štuke, nego bombarderi. Odoše iza Zbira, pa počeše da kruže. Napraviše dva kruga. Onaj narad se razbeža, kogod... svako na svoju stranu. Kud je ko otišo, ne znam. Ja sam otrčo tamo, prema vodici, pod neku bukvu. Ja i Žiko Janković, pokojni, bili zajedno. Sklonimo se i gledamo. Napraviše dva kruga, pa počeše da tuču Trešnjicu... jooooooj!!! Gledamo ja i Žiko, kad jedan sruči lanac bombi. Ispadaju iz aviona. Tukoše, tukoše, tukoše... nekad, odoše. Posle tri sata, nije prošlo posle toga, naiđe jedan avion. Baca bombu u Trešnjicu, tu negde blizu crkve. Ubije jednu ženu i jednu krmaču. Ništa više. A od onog prvog bombardovanja nije bilo nijedne žrtve. Samo jedan čovek ranjen u ruku.

Posle nekoliko dana naraod se interesovao zašto je selo bombardovano. Doznalo se tada da je neki Gajo Erić, sa trešnjičkim popom i još dvojicom (Anđelko im je zaboravio ime) koji su imali konje, otišli na Vlaške njive da dvogledom osmatraju Zvornik koji je tada bio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i kog su držale Ustaše. Međutim, i ustaše su osmatrale dominantne kote u Srbiji i primetili ih. Mislili su da su to partizani.

Oni odmah izveste nemačku komandu u Beogradu da se u Donjoj Trešjnjici nalazi garnizon sa tri hiljade partizana. Nemci pošalju bombardere na Donju Trešnjicu.

Treba, kaže Anđelko, razmisliti o svojim postupcima. Svašta može da se desi.