Postepeno napuštanje ili prepravka, tj. „modernizacija“ mlinskih postrojenja
i građevina osetile su se već u predratnom razdoblju (misli se na Drugi svetski rat), ali je poslednjih godina, nešto zbog dotrajalosti materijala, a više i češće zbog postepenog napuštanja i zapuštanja,
veći broj vodenica propao. To
se osetilo naročito tokom
poslednjih decenija. Podaci odabrani bez nekog naročitog reda pokazuju u svoj oštrini
kakve je razmere imao taj proces – neke vrste mlinova su potpuno nestale, a u nekim krajevima gde je bio veliki broj vodenica potočara danas ih gotovo i nema. Suvara već odavno
ne radi ni jedna, a ploveće vodenice sa Dunava, Save, Drine,
Morave danas su iščezle.
Vodenice koje su se na neki način održale do danas najvećim delom nisu u
pogonu, potpuno su zapuštene i pitanje je dana kada će i
one nestati. A ukoliko se i koriste svakodnevno su
izložene promenama. Najviše su na udaru pogonski delovi – vodeničko kolo, osovine, prenosnici, a potom zgrade, badanj, brana i ostalo.
Više uzroka je dovelo do ovakvog stanja. Velika i
značajna kretanja u našoj zemlji, industrijska i urbana revolucija, uz opadanje
broja aktivnog seoskog stanovništva, doneli su korsnite promene i u način privređivanja
u selu. Broj pravog seoskog stanovništva znatno se smanjio, a i delu onih koji su još ostali na selu poljoprivreda
nije jedino zanimanje, pa se o pravoj poljoprivrednoj proizvodnji
pod tim uslovima ne može ozbiljno govoriti. A selo bez zemljoradnika, ili, bolje, sa poluzemljoradničkim stanovništvom,
bez stalne proizvodnje žitarica, nema potrebe da održava mlinove. To se najviše oseća u planinskim i brdskim selima,
gde se od zemljoradnje i u predratnom periodu teško moglo živeti, ali je prisutno i u plodnijim krajevima.
I tamo gde je poljoprivreda ostala osnovno zanimanje,
značajne promene u strukturi i tehnologiji proizvodnje uticale su da se mlinovi
napuste. Mnoge poljoprivredne kulture se napuštaju, selo se okreće onom što daje
veći prihod. Po pravilu, gajenje žita se napušta svugde gde je bilo moguće osvojiti proizvodnju neke druge kulture
koja će dati veći prinos, a hleb i hlebno brašno nabavljaju se na strani. Pored
toga, nastale su promene i kod uzgoja stoke. Uveden je nov način ishrane stoke, za šta više nije potrebno žito mleveno u mlinu.
He treba zanemariti ni promene u prirodnoj sredini.
Sa sečom, uništavanjem šume i sve većom izgradnjom, presušuju i gube se vodeni tokovi.
Izgrađena veštačka jezera potopila su planinske rečice koje su pokretale vodenice, vodoprivredni zahvati ne samo da su narušili postojeću
ravnotežu, već su potpuno uništili najveći broj starih sistema za navodnjavanje,
čiji su jazovi pokretali i mnogobrojne mlinove. U svemu ovome stara vodenica je ostala nezaštićena, pa je, nedužna, platila čitav dug. No to je neminovnost koja
se izgleda nije mogla izbeći.
O propadanju i nestajanju vodenica potočara u Tamnavi piše i Zoran Joksimović. Naglašava da u selu Brezovici,
još mnogo pre 1991, nije bilo više nijedne vodenice potočare. Ostala su samo
vodeničišta (mesta gde su bile
vodenice), sa tragovima brana, jazova... sve zaraslo u korov, šiblje i već uveliko odraslo drveće. Putanje i putevi kao da nikad nisu postojali (Joksimović 1992).
Živorad Jevtić (2005), istoričar iz Valjeva
o propadanju vodenica kaže: Glavni razlog nestajanja
vodenica potočara leži u razvoju mlinske industrije. Savremena mlinska industrija,
skoro u potpunosti, zadovoljava potrebe stanovništva. Osim toga, većina stočarskih
i živinarskih farmi imaju svoje mlinove, a za manju potrošnju, u seoskim domaćinstvima, služe prekrupači.
Vodenice potočare, kao objekte privrede i stare narodne arhitekture, trebalo bi
zaštititi.
Na kraju, izneo bih i moje mišljenje. Slažem se sa činjenicom da je osavremenjivanje
uzelo svoje. Ipak, mišljenja sam da su vodenice nestale samo iz jednog razloga
– napustili smo ih i prepustili zaboravu, korovu, propadanju... Da smo želeli, da
smo imali makar malo volje, mi bismo ih sačuvali makar kao muzeje (namerno nisam
hteo da dodam često zloupotrebljeni prefiks etno).
Sa vodenicama lagano nestaje kukuruz osmak, nestaje jedna narodna arhitektura,
narodno neimarstvo, jedan deo jezičkog blaga vezan za vodenice, nestaju zanimanja,
običaji, predanja i ko zna šta sve još... a ništa bar približno vredno nismo ponudili
i ostavili u zamenu.
Ako se tome doda da će reke biti uvedene u
cevi, svaka priča o vodenicama gubi smisao.
- Grčić, Lj., Grčić, M. (2007): Tradicionalno seosko neimarstvo u kulturnom pejzažu Mačve, Posavine i Pocerine. Glasnik srpskog geografskog društva, Sveska LXXXVII - Br. 1, str. 149 – 162.
- Pavić, D. (2014): Brasinska ada. Mal Zvornik, autosko izdanje.
- Miloradović, N. (2017): Energija vode – od vodenice potočare do hidrocentrale. KGH – Klimatizacija, grejanje, hlađenje, [S.l.], v. 41, n. 3, p. 85-89
- Findrik, R. (1983): Uvod u proučavanje starih vodenica. Saopštenja XV.
- Drašković, R. (1959): Valjevske vodenice. Valjevo: Narodni muzej u Valjevu.
- Katić, L.( 1952): Solinski mlinovi u prošlosti. Zagreb: Starohrvatska prosvjeta, ser. III, sv. 2.
- Pešić, N., Mitrović, B. (1981): Manastirsš vodenica u selu Čukljeniku. Saopšgenja HIII, Beograd, str. 215 – 224.
- Joksimović, Z. (1992): Vodenice na Tamnavi. U „Kolubara“, Veliki narodni kalendar za prostu 1991, IP „Kolubara“, Valjevo, 1992, str. 74-77
