VALjARICE

Valjarice (negde se mogu susresti i nazivi valjavica ili stupa) su mašine sagrađene od drveta pokretane snagom vode a služile su za udaranja istkanog sukna od kudelje.

U literaturi se može pronaći mnogo skica, šema i crteža valjarica. U ovom kraju valjarice su bile sastavni deo vodenica. Mlelo se žito, ali i sređivalo sukno. Sledi fotografija Grgine vodenice u Donjoj Trešnjici.

Pored Trešnjičke reke, valjarice su se mogle pronaći i na Orahovačkoj Reci (danas Orovičkoj) pritoci Ljuboviđinoj, na Ljuboviđi, na Bukovcu u Rogačici, na Solotuši i na Rači, a svakako da ih ima još i na drugim Drininim pritokama.

Mi ćemo se zadržati na onoj u Donjoj Trešnjici. Nalazila se, kao se na slici može videti, uz samu vodenicu i nije bila opšivena – nije imala zidova niti je bila pod krovom.

Imala je ćiriš – to je vrsta ograde od hrastovih greda u kojoj su smešteni si delovi osim vodenog kola.

Ćiriš je manjim delom izvan zemlje a većim u zemlju ukopan. U ćirišu su smešteni: vreteno, maljevi i kazan.

Vreteno na  krajevima ima grivne i njima se naslanja na jastuke. Na onom delu vretena, koji je izvan ćiriša, uglavljeno je kolo. Kolo je uglavljeno na vreteno pod pravim uglom, četvorouganog je oblika i sastavljeno je iz četiri gobele – daske, koje su ukloplljene pod pravim uglom. Na svakoj gobeli ima po četiri pera. U pera udara voda koja pokreće kolo a sa njim i vreteno. Na delu vretena koji je u ćirišu, a ma mestu prema kazanu, uglavljena su dva palca, koji  su tako namešteni, da se prilikom kretanja vretena pokreću i naizmenično zahvataju branitelje na maljevima. Zakačeni palcima, podižu se i padaju prvo jedan pa drugi malj, i tako naizmeničnim padanjem udaraju u sukno smešteno u kazanu. Maljevi (dva) su veliki drveni čekići uglavljemi u gnjati. Gnjati su užljebljene između dve grede položene po gornjoj ivici ćiriša. Pokretanjem vretena stavljaju se u pokret palci, koji pokreću maljeve da udaraju u sukno smešteno u kazanu. U kazanu su delovi: pod i blanjka. Kolo pokreće voda dovedena u branu. Iz brane se voda „povodi“: jednim delom ide lakomicom u vertikalno položen badanj nad kolom, a drugim delom voda ide u badanj za vodenicu.

Doneseno sukno se pre valjanja ispresavija. Dužina na koju se previja podešava se prema širini poda u kazanu. Zatim se sukno ušiva. Ako ga ima do 20 aršina, ušije se u četiri „struka“ (četvorostruko); 20 do 30 aršina se ušiva u šest „struka“  a 30 do 40 aršina u osam „struka“. Kad ima preko 40 aršina sukna, onda se mora rasecati. Ovako ušiveno sukno se stavlja na pod pored blanjke u kazanu, „točkom se navrati“ na njega voda i „valja se“, tj. maljevi naizmenično udaraju u njega. U toku prvih 24 sata valjanja na sukno stalno teče voda i kvasi ga. Posle tog vremsna se voda „odvrati“ a sukno se dalje valja još 48 sati. Za tri dana i tri noći sukno je „uvalljano“.

Ranije se, „pre evropskog rata“ (misli se na Prvi svetski rat), za valjanje jednog aršina plaćalo 0,05 din., a posle rata najpre jedan dinar a sada 0,60 din (govorimo o cenama početkom tridsetih godina dvadesetog veka). U Donjoj Trešnjici valjar Ljubomir Jović ne daje sopstvenicima raboše, već oni na sukno stave razne oznake ili izvezu početna slova svoga imena. Međutim na Orahovačkoj Reci i na Ljuboviđi valjari daju raboše. Raboši su od leskovog pruta i imaju dva dela: pile i kvočku.

Pile se daje sopstveniku sukna, a kvočka se zavlači u sukno. Ako je, naprimer, neko dao 12 aršina sukna za valjanje, na raboš se ureže (na pile i kvočku) jedna recka koja označava 10 a pored nje još dva mala zareza na krajevima pileta i kvočke koji označavaju jedinice. Prilikom dolaska za sukno sopstvenik predaje pile, koje valjar upoređuje sa kvočkom i tako pronalazi sukno i vidi koliko ga ima da bi mogao naplatiti rad.

RAD MLINSKIH POSTROJENjA

Snaga vode koja pokreće mlinsko kamenje prenosi se preko vodenog kola koje može biti vertikalno ili horizontalno. Horizontalno vodeno kolo neposredno, preko zajedničke osovine, prenosi snagu vode na mlinski kamen, dok vertikalno kolo ima horizontalnu osovinu, pa se mlinsko kamenje pokreće posredno, pri čemu se gubi i deo energije. Prenos preko drvenih zupčanika stvara velik otpor, za čije je savladavanje potrebna veća snaga i prema tome dodatna količina vode (Findrik 1983).

Do vertikalnog vodenog kola voda se dovodi na dva načina – podlivanjem, pri čemu snaga vodenog toka zahvata lopatice i tako pokreće kolo, ili nadlivanjem, kad težina vodenog stuba i snaga udara vodene mase pokreće kolo. Do vertikalnog kola voda se dovodi samo žljebom, koji često, šgo zavisi od količine vode i broja mlinskog kamenja, može biti većih dimenzija. Konstrukcija vertikalnog vodenog kola je nepggo složenija, kolo je veće, traži dosta materijala kod izgradnje i ima više delova. Zahteva i nešto više stručnog znanja, jer nije lako, niti svako zna da izradi i uklopi dva drvena zupčanika postavljeng pod uglom od 90°, što je neophodno da bi se obrtanjehorizontalne osovine vodenog kola prenelo na vertikalnu osovinu mlinskog kamenja (Findrik 1983).

Kod nas su građeni se skoro isključivo mlinovi sa horizontalnim kolom. Ono ne zahteva vediku količinu vode, ali zato traži veći pad, što odgovara sastavu i osobinama naših reka, rečica i potoka. Izuzetak su pomenute drinke.

Kod mlina sa horizontalnim kolom, vodeno kolo se nalazi na donjem kraju osovine, a mlinski kamen na njenom gornjem kraju, pa je prema tome, prenos neposredan, bez gubitaka snage, koji se ne mogu izbeći kod kola sa zupčanicima. Kolo, točak, sastoji se od niza lopatica – kašika, nepo, kutlača – koje su izdubljene u drvetu i usađene u glavčinu. Glavčina je negde istesana zajedno sa vretenom, a negde posebno. Pri vrhu je u vreteno uglavljena kraća željezna osovina – senj, preslica – koja kroz otvor donjeg kamena seže do kamena gornjaka, na čijoj je donjoj strani uklesano ležište za papricu, četvrtast komad metala preko koga se pokreće kamen.

Kolo je različitog promera, obično oko 1 m pa je i broj pera različit, od 20 do 25, što zavisi od promera kola i debljine kašike. Ni mlinski kamen nije uvek iste veličine. Ima malih potočara gde nije veći od 70 cm 7 promeru, ali i takvih gde ima i do 120 cm. Kamen se najčešće reže iz jednog komada, ali može biti sastavljen i iz više delova. Iz jednog opisa vodenica kod Solina iz 1767. godine vidi se da je donji kamen bio napravljen iz jednog komada, a gornji iz više delova utisnutih u drveni obruč (Katić, 1952). Mlinsko kamenje ce i danas gradi na isti način, jedino je drveni obruč zamenjen metalni. Oba kamena u sredini imaju kružni otvor, samo pggo je na donjem kamenu taj otvor manji, onoliko koliko to zahteva senj. Ha gornjem kamenu otvor je promera 15 – 20 cm i kroz njega ce prilikom mlevenja ubacuje zrno.

Donji mlinski kamen leži na jakoj drvenoj konstrukciji, u koju je uklopljen i sanduk za brapšo – mućnjak, mućnik. Ova osnova drži i nosače na koje je postavljen koš za žito. Koš je samo oslonjen na svoje nosače, jer ce kod oštrenja mlinskog kamenja mora ukloniti. To je drveni sanduk trouglastog preseka, pri dnu sasvim sužen, sa malim otvorom koji zatvaraju korice, drvena posuda sa levkom na jednoj strani, koji omogućuje da žito polako ističe. Posebna rakljasta drška – ključanica, ključanka – drži ovaj kraj korica, i preko nje ce podešava nagib, pggo omogućava veće ili manje priticanje žita do mlinskog kamena. Sa koricama je povezano i čeketalo (čekalo, krećetalo) kratak komad drveta oslonjen na mlinski kamen, od čije neravne površine prilikom okretanja kamena odskakuje, potresa korice te tako obezbeđuje stalan i ravnomeran dotok žita.

Vreteno koje drži kolo i pokreće kamen oslanja se na jaču drvenu gredu – kobilu, kobilku, rak. Obično se izabere takvo drvo koje se pri kraju račva, pa se deo sa račvom osloni na jedan poprečno postavljen trupac, međed. Mesto na koje naleže vreteno na kobilu ojačano je gvožem (negde gvozdenom potkovicom) i naziva se armik ili ljeva, a vrh, ili bolje osnovica preslice, gvozdenim šiljkom — osanac.

Druga kraj kobile vezan je drvenim klinom sa vertikalnom motkom – dub, djed ili isto kobila – koja je provučena kroz otvor na podu mlina. Pri vrhu je urađen otvor, ključanica, u koji su ubačeni klinovi trouglastog preseka. Pri nabijanju ili izbijanju klinovi podižu ili spuštaju kobilu, a sa kobilom i vreteno i kamen gornjak, na se tako kod meljave dobija krupnije ili sitnije samleveno brapšo.

Vodu, koja je jazom ili lakolšcom, korabom, izvedena poviše mlina, do lopatica kola dovodi žljeb ili badanj, bukva, buka. Žljeb je drveno korito, a badanj cev napravljena od šupljeg stabla. Žljeb se postavlja pod nagibom koji ne prelazi 30°, a dug je najviše 6 –7 m. Da bi mlaz dobio u jačini, žljeb se pravi tako da je na gornjem kraju širi a na donjem, kod kola, najuži. Tako mlaz vode dobija manji presek, pri izlasku ima veću brzinu i većom snagom udara u lopatice kola.

Veom zanimljivo je to kako je neuki (isli se na formalno obrazovanje) seljak umeo da uči iz prirode. Zapravo, fizički zakoni kažu da svi molekuli reke ili potoka, moraju istovremeno da prođu i da produže put. Ukoliko voda naiđe na prepreku, kao kamen koji viri iz vode u reci, molekuli koji su udarili u kamen usporeni su, pa ubrzavaju da „stignu“ ostatak reka i tako se oko kamena stvara kovitlanje vode (koja je ubrzala). Propuštanjem vode kroz žljeb ili badanj koji su na dnu suženi stvara se ubrzanje (iz istih razloga). Masa pita ubrzanje jednako je sila. Kako se može videti, naši stari su to znali iako nisu mogli da objasne fizičkim formulama.

Žljeb se koristi u velikom broju vodenica, jer je pogodniji za potoke i rečice koje nemaju suviše velik pad, a imaju srazmerno dobar i ujednačen protok vode. Pored toga, žljeb se lakše gradi i ne zahteva posebno poznavanje drvodeljskog zanata, već je dovoljno samo onoliko veštine koliko je ima svaki naš seljak u krajevima gde se gradi od drveta.

Badanj je zatvorena cev, istog preseka no čitavoj dužini. Postavlja se pod nagibom i može biti veoma duga. Postoje badnjevi i od 10 – 15 m, kod kojih su nastavljene dve ili tri cevi, pri čemu se ostvaruje velika visinska razlika. Delovanje badnja zasniva se na pravilima Toričelijeve teoreme, po kojoj jačina, odnosno snaga mlaza koji ističe kroz otvor pri dnu neke posude daje istu snagu kao i slobodan pad iste količine vode sa jednake visine koju ima nivo vode u posudi. Ovo obezbeđuje ravnomeran pritisak vode na izlazu cevi. Snaga vode ne zavisi od ukupne količine vode u jazu ili akumulaciji, već samo od visine vodenog stuba. A to znači da su promene nivoa vode u jazu (koje nisu nikada veće od 10 – 30 cm) zanemarljive u odnosu na visinu vodenog stuba od najmanje 2 – 2,5 m, a negde i 3 ili više metara, pa pritisak ostaje skoro uvek isti. Menja se samo dužina vremena u kome mlin može da radi.

Pri tome se samo mora paziti da dotok vode ne bude manji od količiie vode koja istekne kroz badanj. To se postiže na taj način što se cev badnja na izlazu sužava umetanjem kabline, kraće drvene cevi promera otvora 12 – 15 cm. Pun otvor kabline koristi se samo za vreme velikih voda. Kada je vode manje, što se najčešće događa, u otvor kabline se nabije druga manja cev – cipun, cifun – čiji je otvor pšrok najviše do 10 cm, čime se znatno smanjuje protok i širina mlaza, ali se zato održava snaga. Svaki mlin ima dva ili tri cipuna sa različitom veličinom otvora, na se, već prema količini vode, zamenjuju: pggo je vode manje, ubacuje se cipun sa manjim otvorom, čime se čuva voda i omogućava da mlin melje duže. Ukoliko naglo dođe do promene količine vode, na nema vremena da se zameni cipun, da bi se održao pritisak ubacuje se u badanj gužva, vitka, na pravljena od leskovog pruća, koju voda nabije u otvor kabline, čime se smanjuje oticanje vode.

Sve ovo pggo je napred rečeno čini osnovu na kojoj se temelji dejstvo badnja. U svakodnevnom radu je nešto drukčije. Badanj se često ošteti, pa propušta, ili su mesta gde se cevi nastavljaju slabo zatvorena, pa ovaj deo mlina ne deluje sasvim efikasno. No i pored toga, sve to ne umanjuje nimalo vrednost ovog rešenja do kojeg se došlo, očigledno, iskustvenim putem. Kada se pojavio badanj ovog tipa i gde, za sada se još ne može utvrditi. Sigurno je samo da se ovakvo rešenje moralo pojaviti u krajevima gde su za to postojali uslovi — gde su tokovi vode sa dobrim padom i gde ima dosta šume, jer bez toga nije mogla da se razvije i usavrši veština građenja i obrade drveta.

POTOČARE

Drina ima mnogo pritoka. Nekada su te pritoke bile krcate vodenicma potočarama. Pomenute 1933. godine na reci Radalj bio je 6 potočara, u Donjoj Trešnjici čak 15.

Rad ilutracije i potkrepljenja rečenog, treba napomenuti da je na Jadru, od Lešnice do Jarebica, bilo 17 potočara, na reci Tavni (Leva obala Drine) od manastira do Glavičica bilo je 9 potočara, na Reci Đevanji (preko puta Amjića) na 200 do 300 metara bilo je poređano 9 vodenica, a na reci Ljuboviđi, od Proslopa do ušća bilo je čak 28 vodenica.

Nekada, mada retko, vodnice potočare su nazivali i rekavice. Nek su dobijale imena po rekama na kojima su sagrađene (jadranke po reci Jadar) ili badnjare ako voda do vodeničnog kola dovedena badnjem, kao i žljebare ukoliko je voda do vodeničnog kola dovedena žljebom.

Potočare našeg kraja bile su male, sastojale su se iz jedne prostorije i imale su jedan kamen. Većinom su bile građene od brvana, opšivene daskom, a ređe su bile čatmare (kao u Donjoj Trešnjici). Najčešće su bile pokrivene tarabom (šindrom) a ređe crepom ili slamom.

Sa strane otkuda voda teče bilo je pobodeno kolje koje je bilo isprepleteno trnjem i pokriveno šumom i krovinom kako bi vodenicu štitilo od poplava. To su nazvali jasle. Reka je pregrađivana branom, odakle je jazom dovedena do vodenice žleb ili badanj.

Drobnjaković je zabeležio da su ovde žlebove pravili od pravog hrastovog stabla koje se sa tri stane oteše a iznutra izdubi i tako se napravi oluk kojim voda teče. Žleb je na početku bo širi, a kod vodeničnog kola uži (zašto bio je govora u poglavlju Rad mlinskog postrojenja).

Da bi mlinar mogao da zaustavi vodu kada mu je to potrebno, na sredini je napravljena kapija koju je bilo moguće podići ili spustiti, što se može videti na slici na prethodnoj strani.

Badanj je građen tamo gde je voda bila sporija. I badanj je izrađivan od hrastovog drveta, ali je hrastov trupac bušen tako da se dobijala drvena cev čiji ovor je na početku dosta širi od otvora do vodenčng kola. U otvor se tada uvlači kablina a u kablinu tuljak. To je predstavljalo mehanizam kojim je regulisan protok vode kroz badanj.

Na podužem štapu nalazi se čep koga je moguće uvući u tuljak i tako zatvoriti dovod vode. Čep menja ulogu kapije na žljebu.

Ispred gornjeg otvora badnja postavlja se rešetka koja ima ulogu da zadržava lišće, granje, kamenje i mulj kako dovod vode ne bi bio onemogućen.

Voda iz badnja udara na vodenično kolo na kome su drvena pera (danas su zamenjena metalnim). Pera su usađena (uglavljena) u glavčinu, iskopana su pa podsećaju na kašike. U glavčinu, pod pravim uglom, usađena je hrastova oblica koja kroz pod vodenice ulazi u vodenicu. To je prela (preslica). Ona prolazi kroz donji nepokretni kamen i i na vrhu je uglavljen gvozdeni deo koji se zove sen a koji drži gornji, pokretni vodenični kamen. U njega je uglavljena paprica. Bez paprice vodenica ne može da melje jer bez nje i gornji vodenički kamen postaje nepokretan. Ukoliko bi vlasnik hteo da onemogući mlevenje bez njegovog prisustva, bilo je dovoljno da izvadi i odnese papricu.

Glavčina je sa donje strane zarubljea i u njenu sredinu uglavljen je čelični šiljak (na slici ozačeno brojem 5 – šiljak pod kolom) koji ulazi u čeličnu ljevu (to je udubljenje koje omogućava lakše ketanje prele). Drobaković je zatekao da je Budišiću (danas opština Mali Zvornik) ljeva od bronze.

Ljeva je uglavljana na raku (rak) koji je položen u gnezdu iod vodenicom. Rak je hrastovo ili brestovo rakljasto drvo, koje svojim rakljama leži ispod međeda grede na koju je donjim delom oslonjen žlijeb, odnosno badanj.

Rak se sa suprotne strane produžava i pod pravim uglom je vezan za kobilu koja, kao i prela, kroz pod izlazi u vodenicu. „Rak od kobile zavisi“. Podizanjem i spuštanjem kobile pomoću klina diže se i spušta rak, a sa njim i prela sa gornjim vodeničnim kamenom. Tako se podešava kakvo se brašno hoće: krupnije ili sitnije. Ako se hoće krupnije brašno, kobila se pomoću klina podiže, „klin se poturi“, a ako se hoće sitnije brašno, postepenim izvlačenjem klina kobila se spušta.

U vodenici je na podu brašnjar (Glavičice), mučnica (Borina), mušnica (Kozluk) – sanduk u koji pada samleveno brašno. Do brašnjara je okolišnica (okoliš) oklop od jačeg drveta i u njemu gornji (pokretni) i donji (nepokretni) vodenični kamen („gornjak“ i „donjak“ u Borini). Otvor na sredini gornjeg kamena, u koji pada žito, zove se toce (Glavičice), grotilo (Borina), grotlo (Đevanje). Više gornjeg kamena je kuto (Glavičice), kutlača (s. Borina), čanak (Đevanje), od drveta, oblika čanka ili velike kutlače kojom se uzima brašno. Nad kutom je koš u koji se sipa žito. Koš je napravljen od čamovih dasaka. Iz koša zrnevlje pada u kuto a iz njega kroz toce upada među vodepično kamenje. Kuto je ključanicom učvršćen za koš. U kuto jednim svojim delom ulazi čektalo (čekalo u Borini i u Donjoj Trešnjici, danas čeketalo) sastavljeno iz dve daščice. Jedna ima zareze i jednim svojim krajem ulazi u kuto a drugim (onim sa zarezima) se oslanja na rogicu. Druga daščica, spojena sa prvom pod pravim uglom, iada na gornji kamen i prilikom njegova kretanja stalno se pomera i na taj način pokreće onu drugu daščicu koja je u kutu i koja ga trese i tako izaziva isipanje žita. Čeketalom se dakle podešava da li će iz kuta u toce žito da pada brže ili sporije, a to se postiže pomeranjem zareza nl rogici. Rogica je tanje, rakljasto, drvo koje je donjim svojim delom utvrđeno na okolišnicu.

Potočare (rekavice) su zajednička svojina višo domaćina koji su ih zajednički sagradili, i tada su poredovničke, ili su vlasništvo jednoga, dvojice ili trojice domaćina, i tada su sopstvene. Poredovničke vodenice melju gotovo isključivo poredovnicima, retko kome drugom, a skoro nikako za ujam, dok sopstvene rade za ujam i zato se zovu još i ujmare. Na Drininim pritokama su vodeince nećinom poredovničke. Manje je sopstvenih. Tako su svih pomenutih sedamnaest potočara na Jadru (Drininoj pritoci) svojina poredovnika; od devet potočara na Tavni sedam su poredovničke a dve sopstvene; na Radaljskoj reci su svih šest vodenica poredovničke; na Đevanji su pet poredovničke a četiri sopstvene; većina potočara na Trešnjici su poredovničke a takav je slučaj i sa ostalima. Na Ljuboviđi su vodepice većinom sopstvene, a samo nekoliko poredovničkih, od kojih je najstarija poljanska.

Kad je vodenica sopstvena, čuva je sam vlasnik ili uzima vodeničara i plaća ga. Kad su dva sopstvenika, kao na pr. što je slučaj sa braćom Gradaščevićima, koji na Janji imaju zajedničku potočaru, onda je čuva jedan brat šest dana a šest dana drugi i tako ss smenjuju, melju za sebe i za ujam.

Poredovničke nodenice čuvaju sami poredovnici. Svaki ima svoj red, i za to je vreme on u vodenici. Poredovnika može biti više i manje. Amajićka vodenica na Trešnjici, u selu Donjoj Trešnjici, ima 40 poredovnika, poljanska na Ljuboviđi ima oko 20 a vodenica na Tavni u Kalemima ima 12 poredovnika. Poredovnika može biti i manje.

Primer raspodele obaveza poredovnika. Na reci Trešnjici ima 15 potočara, beleži Drobnjaković. Pored nekih, kao na pr. kod crkve (Grgina vodenica), ima i valjarica. Sve su ove potočare sa jednim kamenom, više rade zimi a manje leti kad voda presuši. Tada prestanu da rade naročito one u donjem toku Trešnjice. Sve su, osim jedne, poredovničke, i svaki poredovnik ima skoj red. Trajanje reda za sve poredovnike nije isto. Neki od njih imaju red koji traje samo tri sata (polić), neki šest sati (litru), neki dvanaest sati (pola reda ili dve litre), neki osamnaest sati (tri litre) a neki ceo red (24 sata). Raspored redova je ovakav: Dna cela reda, nedelju i ponedeljnik, drži Drag. Gošnić; ceo red u utorak dele Ljubomir i Stojan Jović. Ljubomir ima 21 sat (tri litre i polić) a Stojan ima tri sata (polić); u sredu ceo red dele Stojan Jović, Milan Jović i Gajo Erić. Stojan ima 12 sati (pola reda), a Milan Jović i Gajo Erić imaju po šest sati (po litru); četvrtak dele Milan Jović i R. Petrović. Milan Jović ima 18 sati (tri litre) a R. Petrović ima 6 sati (litru); ceo red u petak drži R. Petrović, a ceo red u subotu ima M. Vujić i deli ga sa svojim sinovcem. Prema ovome Drag. Gošnić iskorišćuje vodenicu 48 sati (dva cela reda), Ljubomir Jović 21 sat (tri litre i polić), Stojai Jović 15 sati (dve litre i polić), Gajo Erić 6 sati (jednu litru), M. Jović 24 sata (ceo red), R. Petrović 30 sati (jedan ceo red i litru) i M. Vujić 24 sata (ceo red).

Između poredovnika nema pisanih ugovora. Sve se radi sporazumno i usmeno. Kad se ukaže potreba, skuiljaju se i dogovaraju kad će šta popraviti ili nabaviti. Ako što ima da se nabavi za vodenicu, novac ulažu prema udelu koji imaju u vodenici. Troškove, dakle, snose srazmerno veličiii reda koji uživaju.

Ranije smo pomenuli, da su ove potočare male pa prema tome i slabog kapaciteta. Kad ima dovoljno vode, jedan kamen u toku 24 sata obično može da samelje 100 do 150 kilograma žita, inače kad voda omali i manje. Za mlevenje 100 kilograma žta u vodenicama „ujmarama“ uzima se 6 – 10% ujma.

PRVA I POSLEDNJA VETRENJAČA PORED DRINE

Dobrivoje Drobnjaković u radu Vodenice na Drinii njenim pritokama (1933) naglašava da Drina, u to vreme, nije bila iskorišćena u dovoljnoj meri za ribolov i saobraćaj ali je obilno iskorišćavana, kao i njene pritoke, za pokretanje vodenica, valjarica i pilana (strugara).

Vodenice potočare su ostale, suštinski, npromenjene do današnjih dana. Drobnjaković je 1933. godine zatekao i ostatke jedne vetrenjače na Branjevu (Srez zvornički). Sagradili su je nemački doseljenici. Branjevo su 1891. godine naselili Nemci. Došlo je 36 nemačkih porodica iz Vrbasa, Srbobrana, Bingula, Pašićeva i Pribićevićeva. Kad su ovde došli, zatekli su šumu koju su morali da krče i na krčevinama su podigli kolibe pokrivene slamom. U ovim privremennm kolibama  ostali su do jeseni, dok im kuće nisu bile gotove. Osim alata, posteljnih stvari i nešto hrane, natovarenih sa čeljadima na konjskim kolima, sobom ništa više nisu poneli. Svaka porodica dobila je po sedam lanaca zemlje i po 200 forinti i za tri godine su bili oslobođeni poreza. Brzo su se snašli, uredili selo, i počeli da obrađuju zemlju na moderan način. U tom pogledu znatno su uticali na susedno stanovništvo koje je počelo da prima novine i da se ugleda na njih. Pored raznih novina, oni su podigli i pomenutu vetrenjaču. Ipak, vetrenjače „se nisu primile“ kod lokalnog stanovništva, tako da je ova na Branjevu bila prva i poslednja pored Drine. Na fotografiji su njeni ostaci zabeležni 1933. godine.

DRINKE

Na Drini su postojale vodenice „kladare“ (do 1904. godine, kada su klade zamenjene tumbasima, navodi Drobnjaković, 1933). Nazivali su ih tako jer su im čamci bili izdubljeni od ogromnih hrastovih stabala. Uz obalu su se nalazila dva čamca, a sa druge strane vodenih krila jedan. Pošto su ove vodenice bile nesigurne, postavljane su uz samu obalu. U njih se nisu smeli ostavljati džakovi, jer je pretila opasnost da se potope. Radile su i takozvane „lopatare“ vodenice sa po dva para kamenja. One su dosta prostrane, sa posebnom sobom za pomeljare. Pošto je Drina pri ušću mirnija, to su na tom delu postavljane vodenice za finije brašno, tzv. meljavu (Rajičić M., 1974).

Drinke su bile stabilnije. Vlasnici su ih pomerali i dalje od obale, ukoliko je bilo potrebe zbog niskog vodostaja. Bilo je na desetine drinskih vodenica do pred Drugi svetski rat. Tokom rata mnoge vodenice su popaljene, a kasnije su ih zamenili moderni mlinovi. Od velikog broja drinskih vodenica neke su usamljeno stajale u priobalju Drine i sedamdesetih godina HH veka (Grčić i Grčić, 2007).

Poznati majstori graditelji vodenica drinki bili su iz Badovinaca, Janje (Mehmed Gruhonjić), Banje Koviljač i Budišića (Ignjat Božić), navodi Drobnjaković (1933). One u Badovincima bile su nešto veće od onih koje su se nlazile uzvodno.

 Građene su od hrastove i borove građe. Koštale su tadašnjih 40.000 dinara. Bile su običo vlasnštvo nekoliko ortaka, obično šest do dvnaest.

Drinka je imala dva tumbasa – veliki i mali. Na drinki braće Lazarevića u Srpskom Šepku veliki tumbas bio je dugačak 11 a širok 4 metra, a mali je dugačak 9 a širok 1,5 mtar. Na velikom tumbasu je ultija – zgrada sa „duvarovima“ od čamovih dasaka, pokrivena daščanim krovom. Daske na krovu su izrezane u obliku crepa i kao crep su naslagane. Veliki tumbas je za obalu privezan čeličnim konopcem (vezom), a da se ne bi primicao obali, poduprut je uporama podužim gredama. Ranije su drinke za obalu vezivans rakuljama i ceckama. Rakulje su  bile načinjene od  nekoliko  rakljastih drveta: između položene raklje jedne rakulje umetala se druga rakulja, i kroz krake jedie rakulje i deblo druge provlačen je klin koji ih je vezivao. Tako js postavljeno po nekoliko rakulja od iodenice do obale, gde je poslednja uglavljiiana za zemlju.

Cecke su bile veze načinjene od vrbovog pruća ispletenog u obliku devojačkih pletenica (kurjuka). Bile su vrlo jake i upotrebljavane su i za prevlačenje težih objekata.

U drinku (na veliki tumbas se s obale ulazi preko platice (plaštice) – dugačke šire grede (videti na slici preska drinke).

Na velikom tumbasu js ultija koja ima tri odeljenja: srednje u kome su veliko i malo suvo kolo, venjer, obod sa gornjim i donjam kamenom, koš, ambar sa dve pregrade za ujmljeno žito i velika i mala kutija kojima se žito meri. Iz ovoga odeljka se kroz manja vrata ulazi u prednji deo, i to js vodeničareva soba sa jednim ili sa dva kreveta, a sa druge strane je napust s nužmikom i nrostorijom u kojoj se čuvaju neke potrebe (na drinki A. Ristića i drugova u Badovincima).

U razmaku od nekoliko metara (4 –5) pored velikog je mali tumbas. Na malom tumbasu je pastina – drvena, masivna osovina, na koju se jednim siojim krajem oslanja vreteno (drugim se krajem vreteno oslanja na pastinu koja je u ultiji). Ispred vodenog kola je most (barat) kojim se sa velikog ide na mali tumbas, a pod mostom je kapija (ustavnjača) kojom se zadržava voda kad se hoće da ustavi vodeno kolo. Gvozdenim „gvintom“ (ovde stari danas kažu vintom, vintačom) se kapija podiže i spušta i tako zaustavlja kolo a sa njim i kretanje kamena.

Na pastinama je položeno vreteno, od jakog, debelog, grmovog debla, na čijim su krajevima gvozdene glave kojima se naslanja na pastine.

Na vretenu su vertikalno uglavljena dva kola: vodeno koje je između oba tumbasa, i suvo kolo u ultiji.

Vodeno kolo ima pet pojaseva koji su sastavljeni iz po pet „ajtaševa“. Pojasevi su vezani krstinama. Od mesta na vretenu gde se seku krstine jednog pojasa polaze veliki, obli, štapovi štapdži i idu do drugog pojasa. Štapaca ima 24 i preko njih i krstina je poređano 12 dasaka koje se zovu pera (krila u Srpskom Šepku). Pera su utvrđena pošavcima, manjim drvenim oblicama, koje stoje iza pera. Na pero i pošavak se nabije gvozdena karika i tako se uglavi pero da ne mrda.

Krstine i štapci su od hrastovog, brestovog, bagremovog ili jasenovog drveta.

Voda pokreće vodeno kolo a ovo svojim kretanjem okreće veliko suvo kolo u ultiji, koje je na istom vretenu. Na velikom suvom kolu su po obodu uglavljeni drveni palci (zupci) koji ulaze u prečdže (useke) na krugu drugog, manjeg, vretena na kome je malo suvo kolo. Na taj se način kreće malo suvo kolo. Malo suvo kolo palcima (zupcima), koji ulaze u strelce na venjeru, pokreće venjer. Na venjeru je udupke usađena gvozdena osovina (to je prela kod potočara) na koju je uglavljen gornji vodenični kamen. Kad se venjer kreće, pokreće se i gvozdena osovina a sa njom i gornji vodeničii kamen, ispod koga je donji kamen. Oba su kamena u drvenom obodu koji je na tavanu od jakih grmovih dasaka. Nad obodom je koš u koji se sipa žito za mlevenje. Žito iz koša pada u grotilo, otvor u sredini gornjeg kamena.

I na drinkama se zna kad će je ko od ortaka čuvati i za sebe ujmiti. Četiri brata Lazarevića u Srpskom Šepku imaju jednu drinku. Snaki je od njih čuva po dva dana i dne noći. Na drinkama u Badovincima, koje su veće i koje imaju mahom po šest ili dvanaest ortaka, obično po trojica drže red koji traje nedelju dana. Po trojica drže red zbog toga, što jedan ne bi mogao stići da svršava sve poslove. Ako naprimer ima šest ortaka, onda nedelju dana čuvaju vodenicu i uzimaju ujam prva trojica, a drugu nedelju dana čuvaju vodenicu i ujme za sebe druga trojica. Kako u svakoj družini ima i po jedan majstor, koji je drinku gradio i koji je kasnije popravlja i nadgleda, to on, ako je već ortak i ima svoj udeo u vodenici, pored svog ortačkog dela dobija i deo „na majstoriju“. Ako su napimer u jednoj drinki ortaci oi (majstor) i još njih pet, onda majstor dobije svaku šestu kutiju kao ortak i svaku sedmu „na majstoriju“. Ako u drinki ima 15 ortaka, kako po trojica drže red koji traje nedelju dana, prvoj će trojici ponova doći red tek šeste nedelje.

Za 24 sata, kad neprekidno melje i kada je velika voda, manja drinka može da samelje od 12 do 15 metara (1.200 1.500) kilograma pšenice ili kukuruza, dok dobra drinka u Badovincima za isto vreme može samleti do 2.000 kilograma pa i preko te količine. Kao ujamse naplaćuje obično 10% a ponekad i manje (6%).

Pomenuto pomeranje drinki ka sredini, na maticu, kada je nizak vodostaj zbog suše, omealo je plovidbu i bilo čest izvor sukoba mlinara ilađara.O tome svedči i Djan Pavić. Jednog proleća, mali lučki parobrod plitkog gaza ušao je u drinski tok kod Rače. Putovanje je bilo dugotrajno i mučno. Boreći se protiv brzine drinske matice, brodić se probijao između stotina naplavljenih klada i desetina drinskih vodenica, u to doba godine uglavnom postavljenih po sredini reke (Pavić, 2014).

Takođe, vodeni plovci postavljani kao putokaz brodovima nestajali su preko noći, pobodeno kolje za izgradnju šporova čupano je i bacano, a svađe sa vodeničarima i ribarima na reci bile su stalne i ponekad opasne, uz pucanje u vazduh. Problem sa vodenicama nije bio samo u njihovom položaju, već i u tome što su vodeničari, pri malom vodostaju, od pletera pravili prilično dugačke i nepravilne jazove ispred vodeničnih kola („navoditi vodu na svoju vodenicu“) (Pavić, 2014).

Promenom vlade u Srbiji 1888. godine, uočene su ove nepravilnosti i otpočela je intenzivna prepiska. Imajući sa druge strane, u Srbiji, vladu koja je ovog puta bila jaka, sa širokom podrškom javnosti, Austrijanci su zaključili da bi bolje bilo postići kompromis. Potpisan je sporazum u pet tačaka čiji je sadržaj bio sledeći: Drina se neće regulisati, niti njene obale utvrđivati, nego će poslovi biti izvršeni samo u cilju da rečno korito bude plovno u svako doba godine, za parobrode koji plitko gaze. Zbog toga će se korito očistiti od klada, grebena i kamenjara, a rečni rukavci pregraditi pleterom, ali najviše do srednje visine vode. Sprudovi po sredini reke će se prokopati a vodenicama odrediti odgovarajuća mesta, kako ne bi smetale plovidbi (Pavić, 2014).

Problma nije bilo samo na Drini. Nekada je na Velikoj Moravi, od Stalaća do ušća u Dunav, bilo mnoštvo takozva­nih vitlara. Bilo ih je toliko da su bile najveća smetnja plovid­bi. Sada se može videti tek poneka nova vodenica, a starih više nema. U Glasniku srpskog učenog društva iz 1879. go­dine, koji se čuva u Istorijskom arhivu u Jagodini, izvesni in­ženjerski oficir A. Aleksić, koji je bio zadužen za istraživanje mogućnosti plovidbe Velikom Moravom, piše da prepreku plovidbi „čine mnogobrojne vodenice vitlare“. Seljaci su tada pravili vodenice koje su bile sa jednim kamenom. Kako bi povećali brzinu vode, vodeničari su pravili sprudove i bra­ne od kolja i pruća, a preko ćele širine reke. Time su pravili male brane i usmeravali vodu da jače teče ispod vitla i ubr­zava meljavu. Često su premeštali vodenice, a na starom mestu ostavljali su sve prepreke. Aleksić napominje da su se seljaci ponašali kao „vlasnici reke" i govorili da niko ne može da im zabrani da „po svojoj volji premeštaju vodenicu – jer narod mora da melje kukuruz, a država zbog toga ne može da ih kazni". Tada je svako selo uz Moravu imalo po nekoliko vodenica, a leti se dolazilo i iz Beograda, Smedereva i Kragujevca, kada u tim krajevima rečice i potoci pre­suše, pa vodenice potočare ne mogu da rade (Miloradović, 2017).