PORODIČNA HRONOLOGIJA DUGA 65 GODINA

Sa bogdanom Erićem, starcem iz Donje Trešeice, prvi put sam razgovarao kada sam pikupljao građu o našoj školi. Budući da je rođen 1929. godine, bio je idealan sagovornik.

U tihom i blagom razgovoru, kakav je i sam Bogdan, došao sam do saznanja da od 1951. godine, po povratku iz vojske, skoro svakodnevno vodio dnevnik.

Najavio sam se, i 21. decembra 2015. godine otišao do starine. Sačekao me je u dvorištu. Iza se pojavila njegova nešto mlađa supruga, baba Mara, noseći uvezanog sena na leđima.

Ušli smo u staru kuću. Ima Bogdan sarađenu veliku kuću, ali radije on i baba provode vreme u staroj „šeperuši“ započetoj 1901. godine, a kasnije dorađenoj još jednim odeljenjem. Priseća se da je to bila „ognjištara“ sa jednom prostorijom u kojoj je bilo ognjište i drugom kao sobom.

Na pomen dnevnika, gotovo stidljivo me je uveravao da to nije interesantno ni za koga, samo za njega. „Pisao sam kada je padala kiša, šta sam radio i ništa drugo“.

Kaže da je u Donjoj Trešnjici živeo Mihailo Tadić koji je najbolje znao i pamtio. Bogdan ga je pitao da dođe kod njega i da zapiše sećanja na događaje, na šta je Mihailo pristao. Kada je krenuo, nasuo je litar rakije, i usput saznao da je Mihailo loše. Kuća je bila, seća se, puna naroda, a „on leži i krči“. Te noći je i umro. „On je sve znao tačno. I osta nezapisano“.

Bogdan mi se pohvalio da čita najnovije knjige Mire Marković i Tome File. Baba mara kaže da ima „puna kola knjiga“, da mnogi dolaze da pozajme knjige da čitaju, ali slabo vraćaju. I pridodala je da deda mnogo radi, da bi trebalo da smanji rad.

Dođe vreme i za dnevnike. Preda mnom su se našle dve sveske (a ima ih mnogo). U njima zapisi od dve do tri rečenice, pa do skoro jedne strane.

Punih 65 godina starina je svakodnevno beležio vreme: kakvo je vreme bilo, u kom delu dana i koliko obilne su bile padavine, u kojoj meri je nakislo ili nije, koliki je bio minus, koliki je bio sneg, kolika magla...

Šta je radio: u kom delu dana, sa kime, šta se radilo, koliko je urađeno... Tako se saznaje kada je čistio kamen, kada je radio „oko puta“, koliko je sena sadenuto na kojoj njivi, koliko drva je gde pripremljeno, ko je doterao, čime, koliko tura... kada je šta okopano, koliko je prinosa bilo, koliko šljiva nakupljeno, koliko kazana ispečeno, koliko rakije se dobilo, kada su džanarike cvetale, kada šljive i ostalo voće..

O ukućanima: gde su išli, sa kime, kojim povodom, šta su prinovili, koliko platili, kada je na kući nešto odrađeno, ko je to odradio, u vezi slave, gajenja stoke i slično.

O cenama: Bogdan je beležio koliko je plaćao stočnu hranu, stoku koju je kupovao, koliko je pomagao drugima, koliko su bile članarine koje je platio, koliko je davao džeparca unicima kad su išli na ekskurzije (kao i relacije), kada su išli u goste... Zapisivani su i dani kada je poštar dolazio i donosio penziju, kao i iznos penzije. Kada je svraćao sveštenik, kojim povodom i koliko je plaćao.

Posebno je vođena evidencija o kupovini knjiga. U svojoj bilioteci, iako ima završenih samo četiri razreda škole, Bogdan ima preko hiljadu knjiga. Kupuje ih i danas, kaže, unuka mu poručuje posredstvom Interneta. Imao sam tu čast da fotografišem knjige koje još nije smestio onako kako planira, ali ih je preneo u novu kuću.

O rođenjima: zapisivano je ko se u familiji i komšiluku rodio, kada se išlo na babine, ko je ošao, kada su bila krštenja, svadbe.

O sahranama: susreću se zapisis kada je ko umro, kad je naš sagovornik išao na sahranu, kako, sa kime se vraćao... Inače, čika Bogdan je bio u prednjem čelu i vodio običaje na 120 sahrana, a potom je dužnost predao drugima.

O druženjima: u dnevniku je zapisano kada je svraćao u selu kod svojih prijatelja i sagovornika, kao i kada je neko od njih svraćao kod njega.

Imao sam priliku da pogledam deo od imanja veličine 14 hektara „u komadu“. Imanje je „održano“, sve biva urađeno što treba.

Na kraju sam se zahvalio sagovorniku uz obećanje da ću mu poslati nekoliko knjiga na poklon. Dozvolio je da zavirim u njegovu intimu. Shvatili smo obojica da su sveske u koje je zapisivao dragocene i da predstavljaju blago za njegovu porodicu, mada se nalazi u njima i obilje građe koje je zanimljivo za proučavanje iz mnogo uglova.

Budući da je Bogdan išao u školu od 1936. do 1939. godine, pitao sam ga o nekim zanimljivostima iz života tog v remena.

Gramofon. Učitelj je, u to vreme, imao gramaofon. Bogdan kaže da ga je tada prvi put u životu video. Kako se priseća, učitelj bi navio gramofon („navrne, navrne“), stavio bi ploču i učenici su slušali muziku.

Gladovanje. Deca su u to vreme donosila hranu u školu od kuća. Imali su dve torbice. U jednoj se nalazio pribor za školu – knjižara, a u drugoj, sa druge strane, hrana – nju s zvali spremačica. U Donjoj Trešnjici je tada bilo mnogo siromašnih. Radilo se isključivo na imanju, nije bilo zaposlenja kao danas. Gladovalo se. Često nije bilo ni proje, a kamoli čega drugog.

Odeća dece bila je tkana od kudelje. Neretko je bila nedovoljna za hladne dane.

Poslovna komunikacija. Sva zvanična i službena komunikacija obavljala se posredstvom „pandura“, koji je bio zadužen za prenošenje poruka u i iz sedišta sreza u Krupnju. Išao je isključivo peške. Tako se išlo svuda: u Krupanj, Loznicu, Ljuboviju, Valjevo...

Sa Bogdanom Erićem ću se sresti ponovo, to sa sigurnošću znam, i popričati još o mnogo čemu. Ispratio me je kako dolikuje, a od „njegove babe“ sam dobio tri jabuke za usput. A ko zna, možda se i ja nađem na stranicama njegovog dnevnika.