VREME

Ne dešava se često da čovek pročita neku knjigu, i da iz te knjige neki deo ili neku misao zapamti i citira u važnim situacijama. Valjda vremenom biva i kriterijum sve viši, pa čovek traga za nevakidašnjim i neobičnim mislima za koje utvrdi da su vredne pamćenja.

Nešto slično desilo mi se devedesetih godina prošloga veka. Ne sećam se knjige. Znam, bila je zbirka pesama.

Ne sećam se imena autora. Pamtim jedino jednu rečenicu koju je valjevski pesniik, Aca Vidić, u to vreme aktivan u Knjižnjvnoj omladini Valjeva, napisao u belešci o pesniku.

Pesnik je imao četrdeset i pet godina. Izdao je prvu zbirku pesama. Aco je o njemu napisao, između ostalog:

Počeo je da piše u četrdeset petoj godini života. Ni rano, ni kasno, ni na vreme...

Kako vreme odmiče, a moja radoznalost raste, ova rečenica počinje da me prati na svakom koraku.