Mnogo
je zabačenih zaseoka i usamljenih kuća u Zapadnoj Srbiji. Obično, u tim usamljenim
kućama žive starci. Sami. Sa njima, gase se i te kuće.
Kad
se u šetnjama nabasa na ovakvu kuću, neće vam dozvoliti da prođete a da ne svratite.
E, to je baš zadovoljstvo. Naročito kada je lepo vreme, od proleća do jeseni. Tada
se seda u hlad ispod voćke u dvorištu.
Domaćini
– željni razgovora. Prvo čime posluže slučajnog putnika (jer ovde se retko, gotovo
nikad, ne prolazi – obično se dolazi sa namerom) jeste hladna izvorska voda i slatko.
Slatko
danas mladi retko kuvaju. Pre ćete biti posluženi nekakvim čokoladicama. A bake
su, nekada, kuvale slatko od šumskih jagodica, trešanja, šljiva, gunja...
Ono
što mi se urezalo u sećanju je rečenica koju je domaćica uvek izgovarala:
–
Uzmi, slobodno, više puta.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.