PUSARA

Još kao dečak od petnaest ili šesnaest godina, dok sam još živeo u Radalju, čuo sam nadimak porodice iz Gornjeg Amajića – Pusare. Tada me nije zanimalo odakle taj nadimak.

Desetak godina kasnije, sa drugom sam šetao po Amajiću. Idemo tako putem koji razdvaja ledinu i šumu, kad on povika:

– Eno pusare!!!

Ja se, kako kažu naši stari, obzirem gde ću da vidim Rada ili Gojka Pusaru. Pogledam u Slavka, a on gleda u krošnju. Pomislim da se neki od njih popeo na drvo.

Gledam, i dalje ne vidim. Pitam ga:

– Gde je?

– Eno je skače! – ispali on ko iz topa.

Pogledam malo bolje i vidim vevericu kako skače sa grane na granu.

– Vevericu? – pitam.

– Pa to ti i kažem! Pusaru!

Tako sam naučio novu reč: PUSARA. U prevodu – veverica.

Nikada više nisam čuo da negde ovako nazivaju ovo ljupko stvorenje. Razmišljam, šteta da se zaboravi.