POSLOVIČNO

Stari ljudi, u ovom delu Srbije, umeli su na primeren način da uzvrate na neljubaznost, sebičnost, kukavičluk, bilo šta negativno. Što bi rekli, umeli su „da očitaju lekciju“ ali na fin način.

Jedan vozač autobusa ispričao mi je ovaj događaj. Bilo je to u autobusu koji je saobraćao na relaciji Loznica – Krupanj. Tada je još uvek postojao i saobraćao prevoznik Loznica transport.

Povremeno, što je i očekivano, u autobuse su ulazili kontrolori. To je razumljivo i sasvim normalno. Međutim, kontrolori su bili gotovo uvek, ja često kažem poslovično, neljubazni.

Tako, kontrolori u svom maniru vrše kontrolu (jedan upada na prednja, drugi na zadnja vrata). Jedan deda u narodnoj nošnji, stari Rađevac, mudar, prepreden, sedi mirno i čeka. Zatraži kontrolor kartu od dede. On otvori novčaanik u kome je bilo desetak autobuskih karata i kaže:

– Sinko, jedna od ovih je. Ko će znati koja je.

Krene kontrolor da gleda serijske brojeve (tako su se nekada karte štampale) svih dedinih karata. Na kraju, već smoren, kaže:

– Đede, nije ni jedna!

– Joj, sinko, ondaje sigurno ova!

Tada se deda maši za svoju šajkaču i iz nje izvadi važeću kartu. Tu je zadenuo čim ju je kupio. Kontrolor nije smeo da viče na dedu. Imalo je tada bar tog poštovanja prema starijima. A da li je naučio lekciju – ne znam. A da je deda očitao – Boga mi, jeste.