TOČAK

Bilo je u mom detinjstvu mnogo živopisnih likova. Sećam se đeda Cvijana koji je uvek hodao sa štapom uz karakteristično mmmm... mmmm..., sećam se Milivoja Bibera i Vide Biberuše, Gine i Bajre kome se glava uvek tresla levo-desno osim kad bi spavao pored česme kod crkve.

Međutim, jednu besedu koju sam čuo kao dečak sa manje od deset godina pamtim i prepričavam. Shvaio sam je i doživeo tek skoro 15 godina kasnije.

Đed Stanoje Radić bio je krojač. Otkad postoji u mom sećanju, već nije šio. Bio je poslednji krojač u Radalju kod koga se mogla kupiti šajkača, stara srpska kapa, koju je on šio.

Jednom prilikom, mi kod njega u dvorištu, sedimo, a on kaže:

– Bilo je vreme kada nemaš para da kupiš ni najosnovnije, a prodavnice pune svega. Ti možeš samo da gledaš.

Mi se smejemo starcu. Čuj, kraj sedamdesetih, prilično se lepo živi, gde može biti da kupovna moć toliko padne?!

Drugom prilikom, on nastavlja:

– A bilo je vreme kada imaš pun džak para, a ništa ne vrede. Ne možeš ništa da kupiš za njih. Prodavnice prazne ko da su raspremljene za krečenje!

E to je tek izazvalo buru smeha. Niko nije ozbiljno shvatao priču đeda Stanoja. A točak se okrenuo, pa devedesetih godina doživesmo sve o čemu je govorio.

Nekako, blasgostanje na ovim prostorima traje kratko. Padovi i beskonačni oporavak traju neuporedivo duže. Nisu se završili ni danas.

Da li će se točak ponovo okrenuti, ne znam. Bilo bi dobro da se bar neki klinci smeju kada budem pričao iskustvo đeda Stanoja i ono što sam sâm iskusio. Plaši me da ne preskoči još jednu generaciju.