VALJA SE

Moj komšija iz Amajića zabavljao se sa devojkom koja je završavala treću godinu srednje trgovačke škole. Obavljala praksu u prodavnici, u selu, pa se tu rodila i ljubav. Beše to ratna 99. godina. Još je bivalo hladno uveče.

Njegova devojka stanovala je u Budišiću, gore u brdu. Ostane kod njega uveče, duže, pa kada krene da je prati do kuće (ima nekoliko kilometara kao uz nos uzbrdo), svrati po mene da im pravim društvo na tom putu jer se on boji da se vrati sam.

Tako, ja koračam napred, njih dvoje iza (da, kao,  ne bih video šta rade). Onda, pred njenom kućom, sledi scena opraštanja. Ja čekam u mraku, a on nikako da se odvoji od nje tamo pred kućom.

Tako je to bivalo često.

Jednom prilikom se penjemo gore, a ja odmah, kod škole, kažem:

– Ljudi, ne mogu ja više ovako! Lepo se ti vrati kod njega kući, a nas dvojica da odemo gore i da javimo tvojima da si ostala!

Ona se malo zbuni, sabra se, pa reče:

– Nemoj večeras... Nije tata kući.

Tu se ja okuražim jer nije rekla da neće, već da neće večeras. Tako sam inspirativno govorio sve vreme puta (uh, kakvi su to motivacioni govori bili). Sve se dogovorimo mlada i ja: da ona posle škole ode u kafić, da mi sednemo u restoran preko puta, da on ode po nju pa britvimo kući. Ugovorili smo ko će ići da javi njenima, da svratimo u karaulu da prijavimo da se čovek ženi i da ćemo pucati iz karabina (valja se) kad mlada dođe i slično. Mladoženja stao iza mlade, zagrlio je i ljubi je dok ja pričam.

Dođe trenutak da se rastanemo, a ona pita mladoženju:

– Mišo, šta ti kažeš na sve ovo?

On se odmakne jedan korak, pogleda je, onako sa čuđenjem, i sav zgranut kaže:

– Pa je l’ ti Učo lepo sve reko? Isto to što kaže on, kažem i ja!

Otprati on nju do kuće a ja jedva čekam da krenemo nazad, da se dočepamo mraka jer bešika hoće da mi eksplodira (trajalo je ubeđivanje). U neka doba, eto ti njega. Krenemo nazad. Čim zagazismo u mrak, stadoh ja na livadu i počeh da mokrim, a drugar me zagrlio, mokri i on sa mnom i ljubi me:

– E moj Učo, da ne bi tebe, ko zna kol’ko bi ja još puta ’odo gore dole!

Nije da nije.

Uzbuđeni, zaseli smo kod njega do kasno da razradimo planove za sutra. A i valja se.

Osvanu i dan ženidbe. Ustvari, dan krađe mlade. Mlada u školi, mi se polako organizujemo. Krenemo ranije, svratimo u restoran kako je dogovoreno. Mladoženja svaki čas trčka u WC. Njegov rođak poručio ćevape, gladan čovek, i taman bi u pola jela, kad eto ti mladoženje da nas zovne da krenemo. Dok mu je rođak pojeo preostalih pet ćevapa, on je pet puta išao u WC i pojeo sve noktiju što ima na prstima.

Krenemo prema planu. Oni svrate u kafanu „Plavi jadran“ da sačekaju da odem i javim njegovoj kući radosnu vest, da uzmem muštuluk i da ih sačekam sa karabinskom paljbom.

Dođu oni, i to iza samog radničkog autobusa. Izlazi narod iz autobusa (tu su presedali u drugi), a ja po dvorištu pucam iz karabina. Nisam ni završio, zove me brat. Kaže, zvale ga kolege sa posla i pitaju šta je učitelju jer pucam po Amajiću (pa kažu sakrij nešto od naroda).

Ode ekpia mladinoj kući, jave o čemu je reč. Majka je znala. Ćerka joj se poverila Jedino se otac iznenadio.

Uglavnom, snesem ja klavijaturu i napravimo pravo slavlje te večeri. Valja se.