SUD

Naš narod mnogo voli da sudi. U najvećem broju slučajeva, mada se sa sigurnošću može reći uvek, osude. Jedino što im teško pada je to što ne mogu da presude.

A kome to ljudi sude i zbog čega? Nažalost, svima za sve. Sudi se i osuđuje zbog toga što je neko nešto uradio, zbog toga što je neko nešto kupio, zbog toga što je neko negde otišao i tako dalje. Ovaj spisak je bez kraja.

Ljudi uvek znaju šta je trebalo da se uradi, kako je trebalo da se uradi, gde je trebalo da se uradi i slično. Prema pravilu, to je uvek drugačije od onoga kako je čovek, predmet osude, uradio.

Osuda, jednom uspostavljena, traje zauvek! Nikada neće biti oprošteno. Nikada niko neće pokušati da razume tu osobu. Nikada niko neće reći sabi da to nije njegov život već život nekoga drugoga koji ima pravo i slobodu da sa tim životom radi i uradi ono što on želi. Ne! Sudiće, osudiće i nikada neće moći da prežali što neće moći i da presude. A presude bi bile strašne i surove. Žal za presudama počinje rečenicom: Sve bih ja to...

Meni je uvek bilo žao dece čiji roditelji su, zaista, najgori. Obično su snižene inteligencije, alkoholičari koji ne zavređuju nimalo poštovanja. Međutim, ljudi osuđuju, rugaju se i ismevaju i njihovu decu koja nisu kriva zbog toga što su im roditelji takvi. Ta deca ostaju žigosana noseći svoj usud zbog svojih roditelja.

Kakvi smo to ljudi postali pokazuje to da unapred osuđujemo one koji su već dovoljno kažnjeni i dovoljno trpe jer imaju takve roditelje. Kakvi to ljudi mogu biti zli prema već nesrećnoj deci?