SELA

Sela su nam opustela. Gase se i prazne zaseoci, a potom i čitava sela... Zastvaraju se škole, zatvaraju se prodavnice... A sa umiranjem sela, nestaje ona prava Srbija. U selima su čuvani običaji, način odevanja, govorni jezik. Ostaju starci, zaboravljeni od svojih bližnjih, Sa njima ta sela i sve što su ona čuvala bespovratno nestaju.

U gradu se ljudi ne razlikuju. Svi su ljudi. U selima nije tako. U selu je Radosav krenuo da dovuče sena, Milena ide da sadi luk i slično. Sve je autentično. Ljudi nisu svesni lepote u kojoj žive jer su, zapravo, oni deo te lepote. posetioci iz grada se oduševljavaju selom kada ga posete. Naša sela, danas, lepa su da se posete na nekolko dana. Život u njima je surov. Prodavnice su daleko, domovi zdravlja još dalje, često nestaje struja, zimi je neprohodno, nema namernika i prolaznika, ljudi su usamljeni i da ne nebrajam dalje.

Međutim, ni ta sela koja odumiru nisu ostala imuna na sve što novo doba sobom donosi. Usamljeni i zaboravljeni umeli su da vreme prekraćuju pored televiszujskih ekrana na kojima se emituju rijaliti programi, skupštinske svađe, informativni programi i slično. A svi ti sadržaji bude ono loše ljudima. Zavide jedni drugima. Počinju da se mrze. Jednostavno, ljudi postaju zli.