SUD

Naš narod mnogo voli da sudi. U najvećem broju slučajeva, mada se sa sigurnošću može reći uvek, osude. Jedino što im teško pada je to što ne mogu da presude.

A kome to ljudi sude i zbog čega? Nažalost, svima za sve. Sudi se i osuđuje zbog toga što je neko nešto uradio, zbog toga što je neko nešto kupio, zbog toga što je neko negde otišao i tako dalje. Ovaj spisak je bez kraja.

Ljudi uvek znaju šta je trebalo da se uradi, kako je trebalo da se uradi, gde je trebalo da se uradi i slično. Prema pravilu, to je uvek drugačije od onoga kako je čovek, predmet osude, uradio.

Osuda, jednom uspostavljena, traje zauvek! Nikada neće biti oprošteno. Nikada niko neće pokušati da razume tu osobu. Nikada niko neće reći sabi da to nije njegov život već život nekoga drugoga koji ima pravo i slobodu da sa tim životom radi i uradi ono što on želi. Ne! Sudiće, osudiće i nikada neće moći da prežali što neće moći i da presude. A presude bi bile strašne i surove. Žal za presudama počinje rečenicom: Sve bih ja to...

Meni je uvek bilo žao dece čiji roditelji su, zaista, najgori. Obično su snižene inteligencije, alkoholičari koji ne zavređuju nimalo poštovanja. Međutim, ljudi osuđuju, rugaju se i ismevaju i njihovu decu koja nisu kriva zbog toga što su im roditelji takvi. Ta deca ostaju žigosana noseći svoj usud zbog svojih roditelja.

Kakvi smo to ljudi postali pokazuje to da unapred osuđujemo one koji su već dovoljno kažnjeni i dovoljno trpe jer imaju takve roditelje. Kakvi to ljudi mogu biti zli prema već nesrećnoj deci?

DOBOŠ

Jezik „pamti“ mnogo toga. U jeziku se ustale izrazi koji su vezani za neke bitne događaje iz života naroda. Najčešće su to negativni i strašni događaji. Jedan od takvih izraza je otići će ti kuća na doboš.
Milovan Glišić je u delu Glava šećera opisao saradnju zelenaša i vlasti u Srbiji u drugoj polovini devetnaestog veka. Iako je opisan događaj od pre sto trideset godina, aktuelan je i danas i zvuči poznato.
U to vreme onima koji nisu mogli da vrate dug zelenašima, kuća, imanje, stoka i slično prodavano je na licitaciji. Dobošar bi, udaranjem u doboš oglašavao šta je na prodaju, a onda bi neko od prisutnih davao ponudu. Najčešće su zelanaši i pripadnici vlasti po zanemarljivo malim cenama kupovali zemljište unesrećenih seljaka.
Koliko je to bilo strašno i jezivo za srpskog seljaka, govori činjenica da se pomenuti izraz u jeziku zadržao do danas. Doboša odavno nema. Zelenaši postoje, ali postoje i oni legalizovani. Postoje izvršitelji. Licitacije se oglašavaju na Internet stranicama sudova, banaka, izvršitelja. Strahovi i problemi običnog naroda su isti. Ukoliko se u Internet pretraživač unese pojam otići će mu kuća na doboš, poojaviće se mnoštvo rezultata.
Zlo je nastavilo da živi samo u drugom obliku.

KRIVICA

Ne treba zaboraviti da u ljudima živi pamćenje prethodnih vremena. Sve što se nekada davno dešavalo, ureže se u ljude i prenosi kroz generacija. Naravno, manifestuje se na druge načine. Vremenom se prenosi i na druge situacije. Da bi bilo jasnije o čemu govorim, podsetićemo se nečega iz doba Turaka.

Turske glavešine su imale pravo prve bračne noći. Svaki srpski mladoženja mora je da dovede svoju mladu kod njega i tek pošto bi imala odnos sa Turčinom, mlada je mogla da ode kod svog mladoženje. To nije bilo nimalo lako ni jednom od njih (mislim na mladence).

Takođe, Turčin je mogao da dođe u kuću Srbina (posebno su zloglasne bile čitluk sahibije), da natera domaćina da mu šeta opanke ili konja po dvorištu dok on seksualno iskoristi domaćinovu ženu. To je bio veoma jak vid zlostavljanja i ponižavanja srpskog muškarca, domaćina.

Isfrustrirani domaćin bi, nekada, optužiovao ženu da je uživala dok je bila sa Turčinom. Kada bi ga ona uveravala da nije uživala, on bi je, u svojoj nemoći, optuživao da je trebala više da ne uživa.

Od tog vremena prošlo je mnogo decenija (broje se i vekovi). Međutim, taj strahoviti osećaj nemoći ostao je urezan u nasleđu muškaraca. U nemoći, sva agresija sa Turčina pomerena je na ženu.

Danas se često susrećemo u medijima sa ubistvima žena od strane partnera, bivših partnera i slično. Nekada se taj obrazac proširi pa postoje ljudi kojima je za sve propuste i neuspehe kriv neko drugi (ili nešto drugo).

SELA

Sela su nam opustela. Gase se i prazne zaseoci, a potom i čitava sela... Zastvaraju se škole, zatvaraju se prodavnice... A sa umiranjem sela, nestaje ona prava Srbija. U selima su čuvani običaji, način odevanja, govorni jezik. Ostaju starci, zaboravljeni od svojih bližnjih, Sa njima ta sela i sve što su ona čuvala bespovratno nestaju.

U gradu se ljudi ne razlikuju. Svi su ljudi. U selima nije tako. U selu je Radosav krenuo da dovuče sena, Milena ide da sadi luk i slično. Sve je autentično. Ljudi nisu svesni lepote u kojoj žive jer su, zapravo, oni deo te lepote. posetioci iz grada se oduševljavaju selom kada ga posete. Naša sela, danas, lepa su da se posete na nekolko dana. Život u njima je surov. Prodavnice su daleko, domovi zdravlja još dalje, često nestaje struja, zimi je neprohodno, nema namernika i prolaznika, ljudi su usamljeni i da ne nebrajam dalje.

Međutim, ni ta sela koja odumiru nisu ostala imuna na sve što novo doba sobom donosi. Usamljeni i zaboravljeni umeli su da vreme prekraćuju pored televiszujskih ekrana na kojima se emituju rijaliti programi, skupštinske svađe, informativni programi i slično. A svi ti sadržaji bude ono loše ljudima. Zavide jedni drugima. Počinju da se mrze. Jednostavno, ljudi postaju zli.

OBIČAJI

Retko ko bi znao da definiše običaje. Međutim, svi znaju šta je običaj. Običaj, tradicija, nešto što se ustalilo. Običaji se susreću u religiji, zatim u porodici, u etničkim ili drugim grupama i slično. Iza njih stoji nebrojeno ponavljanja.

Kakvi su ljudi govori činjenica da postoje običaji ratovanja (rata). Njima se pokušava da se ustanove određena pravila u ratu. Meni je u ovom izrazu problem reč običaji. Jezik je osetljiv i u njemu se sačuva mnogo toga o jednom narodu, ili o čovečanstvu uopšte. Ratovi su toliko česti i svojstveni da uvodimo i običaje ratovanja.

Ovo je svojstvrsna ironija i licemerje. Jer, licemerno je tražiti humano postupanje u ratu koji je u osnovi nehuman. Oni koji ratuju, oni koji proizvode oružje za ubijanje ljudi i uništavanje onoga što je čovek stvorio, traže da se to čini humano. Čak i sude onima koji tako ne postupaju.

A u ratu mobilišu obične ljude koji rat ne žele. Time oni postaju vojni ciljevi. Tako i mesta u kojima se nađe vojska postaju vojni ciljevi. Bogomolja na koju se popnu naoružani ljudi postaje vojni cilj. A posle svega, govorimo o humanom postupanju i običajima ratovanja. Jer, ljudi su zli.

EKOLOŠKA SAVEST

Ekološki problemi naše sredine i sveta zapravo su etički problemi. U nekoliko navrata, u razgovoru sa ljudima koji o ovoj temi promišljaju, uočio sam da ističu problem nisle ekološke svesti. Sa ovim zaključkom ja se nisam složio.

Poslednjih godina nisam sreo čoveka koji nije svestan koliko je štetno određeno ponašanje, poput bacanja plastičnog otpada u prirodu i reke. Svi su odlično znali u čemu je problem, ali i dalje su to činili. Mi i dalje bacamo plastične flaše.

Problem je, dakle, ekološka savest!

Savest je moralna kategorija i predstavlja kaznu za kršenje moralnih normi. Ta kazna naziva se griža savesti. Potrebno je da dođemo do nivoa kada nećemo bacati plastičnu flašu u prirodu ne zbog toga što će nas neko videti i osuditi, naplatiti kaznu i slično, već zbog toga što ne možemo tako nešto sebi da dozvolimo.

Na kraju evo male dopune kada je u pitanju plastični otpad (naravno da postoji još nebrojeno ekoloških problema). Razlaganje jedne plastične flaše traje 450 godina. Ovaj podatak često se poteže u medijima. A taj podatak upravo govori da ćemo još 400 godina bacati i gomilati plastični optad dok ono prvo što je bačeno ne počne da se razgrađuje. Matematički gledano, ovo plastičnog otpada puta osam puta – najmanje.

GLADNA DECA

Svetom kruži podatak, koji je zvanično saopšten, da dnevno od gladi umre pedest hiljada dece. Taj podatak poteže se kad god je je potrebno u raznim govorima i obraćanjima.

Takođe, kao urbana legenda, kruži priča da je čuveni fudbaler, Maradona, prilikom posete Papi kada je čuo da on govori kako je crkva zabrinuta zbog gladne i siromašne dece, rekao da proda zlatne svodove i da nahrane decu.

Pored gore nevedenog, može se pronaći podatak iz 2022. godine da se u Srbiji dnevno baci 2000 tona hrane. A u izveštaju UNICEF-a se navodi da je u toj istoj godini u Srbiji više od 122.000 dece ne može da zadovolji osnovne potrebe a oko 28.000 dece palo je ispod granice apsolutnog siromaštva.

Mogu li ovi problemi da se reše? Količina bačene hrane govori da mogu. Niko od dece ne bi umro od gladi kada bi im bio obezbeđen samo jedan obrok A koliko na svetu ima bogatih država, vlada, korporacija, preduzeća, pojedinaca... Nijedno dete na svetu ne  bi umrlo od gladi.

Vreme je da se shvati da je problem dece etički problem, kao i svaki veliki problem čovečanstva. Čovečanstvo dozvoljava da deca umiru od gladi. Podatak o broju umrle dece od gladi se koristi za kojekakve govore i politička obraćanja. A decu ostavljamo da gladuju i umiru od gladi iako taj problem možemo da rešimo.

Ne želimo! Jer, ljudi su zli.

POST

U ovom vremenu sve se radi javno, agresivno i sve se to napadno pokazuje na društvenim mrežama. Jer, sve što nije objavljeno na društvenim mrežama, nije se ni dogodilo. A to neminovno povlači mnogo reakcija i komentara, manje pozitivnih, pretežno negativnih.

Danas se ne tihuje i onda kada se radi o religiji. Agresivno se reklamira slava i slavska trpeza (zapravo), agresivno se propagira post i osuđuju oni koji ne poste. A sam post izgubio je svoju suštinu. Duhovna strana posta ne postoji. Post je izjednačen sa pripremanjem i korišćenjem posnih namirnica.

Post je. Ljudi jedu posne namirnice, veoma rigorozno se toga pridržavaju. Bogati imaju mogućnost da se bahate i pokažu da su iznad svih jer mogu da pripreme skupocena jela poput morskih plodova, morskih pasa, najskupljih vrsta riba islično. Sve se to postavlja na društvene mreža.

A za sve to vreme posta (obedovanja posnih namirnica) isti ti ljudi pored toga što se ponašaju neskromno, pored toga što osuđuju one druge koji ne poste zbog toga što ne poste, bivaju pakosni, zavidni, ismevaju druge, osuđuju druge iz nebrojeno razloga, svađaju se. Čak se i pričešćuju. Neki se tako ponašaju ali im to ne smeta da uđu u oltar i da pričešćuju. Svi gordi i oholi, sigurni u to da su baš oni u pravu.

Možda ovo najbolje ilustruje da je dvadeset i prvi vek odstupio od čuvenog Dekartovog citata: „Mislim, dakle, postojim!“ i prihvatio novo pravilo življenja: „Izgledam, dakle, postojim!“.

ŽELjE

Naši ljudi nejviše se raduju tuđoj nesreći. Tuđu nesreću vole više od svoga dobra. Štaviše, rado će izabrati i da oni imaju štete, samo da onaj durgi doživi veću štetu.

Ljudi ovde vole kada mogu da sažaljevaju druge. Ukoliko za nekoga mogu to da kažuda je „mučenik“ i „jadnik“, vole ga i raduju mu se (zapravo, raduju se njegovoj nesreći).

Ceo ovaj kraj čini najveći broj ljudi koji su skloni da tračare, da prenose informacije o drugima, da sa bave tuđim životima. Ukoliko nemaju sve potrebne informacije, izmisle ih i dopune konstrukciju.

Koliko ljudi žele zlo drugima? Neshvatljivo mnogo. Ukoliko se čovek leči od zavisnosti od alkohola (na primer), iskoristiće svaku moguću priliku da ga poljuljaju, da ga ismevaju (kao da mu žena ne da da pije, da ga je pritegla, da ne sme da pisne i slično) sve dok taj nesrečnik ponovo ne počne da pije što se obično završavara razaranjem njegovogzdravlja a vrločesto i njegove porodice. Njima to ne predstavlja nikakav problem. Smejaće se, rugaće se i uživaće u propasti onoga drugog.

Zavist je dosegla tolike granice da je to pristojnim rečnikom nemoguće opisati. To je zavist koja počiva na čistom zlu.

ZLO

Ljudi su zli. Tako bi izgledala životna mudrost sticana duže od pola stoleća izrečena u jednoj rečenici.

Postoji iskonsko zlo u čoveku. Zapravo, čovek, kao biće, kao da je otrgnut iz kandži zla i kao da neko uporno pokušava da ga načini dobrim. Svedoci smo da je ta borba unapred osuđena na poraz. Počela ona (ta borba) ili ne.

Vaspitanje, negovanje porodičnih vrednosti, religije, obrazovanje i slično – sve su to bezuspešni pokušaji da se zlo unutar čoveka suzbije i da mu se ponudi (pokuša da usadi) dobro. Međutim, čovečanstvo se, kroz istoriju, uporno trudi da sve te pokušaaje obesmisli.

Vukovi, medvedi, koje mi nazivamo zverima, beže od čoveka. Ustuknu pred zlom koje se u njemu nalazi. Napašće samo u nekim posebnim situacijama kao što je odbrana mladunaca ili, od strane čoveka, ugroženog života.

Čak smo skloni (mi, ljudi) da nepojmljiva zlodela koja činimo nazovemo zverstvima. Ne mogu da prihvatim taj izraz! U svetu tih zveri ne čini se ono na šta se pokazalo da su ljudi spremni. Niko ne vadi oči drugima iz zadovoljstva, niko neće otvoriti bremenit stomak i izvaditi dete iz zadovoljstva, niko neće iznutricama ukrašavati prostorije i slično. Ako bi neko pokušao da nabroji sve do čega je u dokumetarnoj građi moguće doći, lista bi bila duga. Bš duga. I podjednako poražavajuća.

Ljudi ne čine zverstva! Ljudi čine ljudstva! To što je svojstveno nama, kao bićima koja imaju razvijeno mišljenje, svest i savest, u svetu zverinja se ne susreće.

Vaspitanje, negovanje porodičnih vrednosti, religije, obrazovanje ukoliko deluju u sadejstvu, zajedno, uspevaju da u nekom kraćem periodu učine da čovek izgleda kao biće koje napreduje i koje bivstvuje na strani dobra. Jedno je sigurno – mi danas ne živimo u takvom vremenu!