U
vreme društvenih mreža, trendova, virtuelnih života i filtera, ja se nađoh u
jednoj, po svemu, analognoj priči.
Nedavno
je Bogdan Erić (1929) proslavio svoj 94 rođendan. Zbog korone i svih komplikacija kojima
nas je izložila, nisam dolazio kod čika Bogdana. Pomislio sam da je ovo odličan
povod. Najavio sam se posredno, preko njegove unuke Marijane. Javljeno mi jeda
mogu da dođem kad god poželim. Čim sam se pojavio, dočekala me je rečenica: „Nisi bio dugo!“
Seli
smo uz koka kolu. Kaže mi sagovornik da je nekada, kao mlad, umeo da popije po
koju rakijicu, ali se nikada nije opijao. Pušio nije nikada. Sa ponosom mi kaže
da je napunio 94 godine, kako kaže: „Sade devedeset peta!“ Poneo je titulu
najstarijeg stanovnika Donje Trešnjice.
Pitam
ga za zdravlje. Kaže da je bilo dobro.
Pred Aranđelovdan na sedam dana izašao je u ve-ce, a nestalo struje. Bio je gore, na spratu, pošao da otvori vrata i pao je. Uvrnuo se nekako, pao na leđa, tri metra je klizai po
podu i udario glavom. Pomogla mu
neka sportska krema koju mu je sin Milan uzeo prema preporuci
lekara. Sada je dobro.
I sada čita uz naočare. Kupuje knjige posredstvom
Interneta. Kupio je osam knjiga ove zime. Donese mu kurirska služba kući, na prag, ili mu sin preuzme
na poslu i donese.
Na
moje pitanje kada mu je u životu bilo najteže, rekao je da je to bilo onda kada mu je umro otac, a potom i mati. Imao je i brata
koji je bio u Šestoj proleterskoj brigadi u Bosni za vreme Drugog svetskog
rata. Išli su tamo na dopunu. Bio je u Bosni od jeseni do proleća. Otpustili su ga
sa položaja jer je imao vodu u plućima. Čika Bogdan se
priseća da je išao sa bratom i ocem lekaru
u Šabac. Međutim, tog
proleća brtmu je umro.
Ne kaje se starina ni zbog čega, niti žali zbog nečega što nije uradio. Voleo je da radi „dobrovoljno“. Otac mu je bio dobar i
pošten radnik, za sebe kaže da je bio isto dobar i pošten radnik. Na
svom imanju od 14 hektara sam je ručno napravio 3,5 km puteva.
Tajna dugovečnosti, prema njegovom mišljenju, je da
mladi treba da rade. To im i poručuje.
Zadovoljan je svojim životom. Jedino mu je nezgodno
što mora da sedi od onoga pada na leđa. Do tada je redovno radio. Sada ga vuče da ide. Pokušavao je u dva
tri navrata da izađe i da nešto radi na imanju, ali nije išlo. Uzda se da će sad, na proleće, moći. Ne voli da sedi u sobi kad je lepo vreme. Kaže da mu je i pokojna
supruga Mara bila vredna. Ali, prirodno je da mora da se umre. Očigledno mu je
njena smrt teško pala.
Što se planova tiče, očekuje da prezdravi i
da opet nastavi da radi.
Povremeno mu svrati neko od starijih, njih petoro
– šestoro. Malo svrate, popričaju. „Nema ko pre naroda. Nema ko da svrati“.
Ceo život proživeo je u Donjoj Trešnjici. Na moje
pitanje da li bi, ako bi se kakvim čudom ponovo rodio, ponovo život proživeo ovde,
blago je odmahnuo glavom i rekao: „Boga mi, ima i bolji’ mesta“. Na pitanje koja su to mesta, rekao je
– u Mačvi. „Dole je bolje ako
ćeš da radiš o zemljoradnji. Bolji su prihodi“.
Pre Drugog svetskog rata radio je na današnjem magistralnom
putu Mali Zvornik – Ljubovija. Nakon toga, 1949. godine odlazi na dvogodišnje odsluženje vojnog roka u Ljubljanu. Odatle je prekomandovan
u Novo Mesto, Baške Vode i Biokovo kod Splita. Nekada
je radio po povratku iz vojske u pekari jer je taj zanat izučio u vojsci. Međutim
prima poljoprivrednu penziju koju je sam uplaćivao.
Priseća se da ga je komšija Dušan Petrović, koji je
radio u pekari, pozvao da i on tu radi jer je imao potvrdu iz vojske da je duže
od godinu dana radio kao pekar. Otišao je iz pekare jer mu se otac razboleo, pa
se vratio na imanje.
Putovao je u Čehoslovačkoj, sa sinom Perom. A sa penzionerima
je išao na sva putovanja. Na svakom od tih putovanja kupio je po koju knjigu. Kaže, „Volio sam to. Nek ostane makar unucima“.
Čika Bogdan ima na spratu svoju sobu u kojoj su njegove
knjige. U tu sobu ne ulazi niko. O ovoj starini pisao sam jer je od 1956. godine svakodnevno pisao dnevnik.
Kaže, pre dve godine, nakon 65 godina, prestao je da piše. Ali sve sveske sa zapisima
su uredno sačuvane. Danas se odlazi u penziju sa 65 godina starosti, a čika Bogdan
je toliko dugo pisao dnevnik, svojevrsnu hroniku sela. Tada sam o tim
dnevnicima napiao sledeće:
Punih
65 godina starina je svakodnevno beležio vreme: kakvo je vreme
bilo, u kom delu dana i koliko obilne su bile padavine, u kojoj meri je nakislo
ili nije, koliki je bio minus, koliki je bio sneg, kolika magla...
Šta
je radio: u kom delu dana, sa kime, šta se radilo, koliko je
urađeno... Tako se saznaje kada je čistio kamen, kada je radio „oko puta“,
koliko je sena sadenuto na kojoj njivi, koliko drva je gde pripremljeno, ko je
doterao, čime, koliko tura... kada je šta okopano, koliko je prinosa bilo,
koliko šljiva nakupljeno, koliko kazana ispečeno, koliko rakije se dobilo, kada
su džanarike cvetale, kada šljive i ostalo voće..
O ukućanima:
gde su išli, sa kime, kojim povodom, šta su prinovili, koliko platili, kada je
na kući nešto odrađeno, ko je to odradio, u vezi slave, gajenja stoke i slično.
O cenama:
Bogdan je beležio koliko je plaćao stočnu hranu, stoku koju je kupovao, koliko
je pomagao drugima, koliko su bile članarine koje je platio, koliko je davao
džeparca unicima kad su išli na ekskurzije (kao i relacije), kada su išli u
goste... Zapisivani su i dani kada je poštar dolazio i donosio penziju, kao i
iznos penzije. Kada je svraćao sveštenik, kojim povodom i koliko je plaćao.
Posebno
je vođena evidencija o kupovini knjiga. U svojoj bilioteci, iako ima završenih
samo četiri razreda škole, Bogdan ima preko hiljadu knjiga. Kupuje ih i danas,
kaže, unuka mu poručuje posredstvom Interneta. Imao sam tu čast da fotografišem
knjige koje još nije smestio onako kako planira, ali ih je preneo u novu kuću.
O rođenjima:
zapisivano je ko se u familiji i komšiluku rodio, kada se išlo na babine, ko je
ošao, kada su bila krštenja, svadbe.
O sahranama:
susreću se zapisis kada je ko umro, kad je naš sagovornik išao na sahranu,
kako, sa kime se vraćao... Inače, čika Bogdan je bio u prednjem čelu i vodio
običaje na 120 sahrana, a potom je dužnost predao drugima.
O druženjima:
u dnevniku je zapisano kada je svraćao u selu kod svojih prijatelja i
sagovornika, kao i kada je neko od njih svraćao kod njega.
Priseća se da ga je otac, nakon četvrtog razreda osnovne
škole, hteo da upiše na
dalje školovanje u Zvornik, u građevinsku školu, ali se zaratilo.
Sada se, kaže, sve promenilo. Pre nije bilo ovoliko
prevoza i automobila. Peške, preko brda za sat i po ili dva stizao je u Zvornik.
Sada se mnogo lakše živi, ali je pre bilo ipak lepše. Najlepše mu je u životu bilo
kada se oženio pa radio sa ženom. Ljudi su se promenili. Sada ne poznaje skoro nikoga
od omladine. Pre su, kaže, stariji ljudi voleli da čitaju, dok sada ne čitaju već
gledaju televiziju. „Knjige nisu za jelo – one su poslastica!“
Zadovoljan je jer sve ima a nikome nije dužan ništa.
To je, kaže, najbolje.
Čika
Bogdan me je ispratio do aute. Pokazao mi je novi pogon za sušenje šljiva.
Dogovorili smo se da, čim se prolepša vreme, dođem ponovo u posetu i da sednemo
poviše stare kuće odakle se vidi centar sela kao na dlanu, pa da malo
popričamo.
A obećanje valja ispuniti.
