KAD SU TREŠNJICOM DONJOM ORLOVI LETELI

Igrom nekih neobičnih okolnosti u moje ruke dospela je kopija pripovetke Otac Zarije, Milorada Popovića Šapčanina, objavljenog u listu Javor – list za zabavu, pouku i književnost od 1. februara 1893. godine, broj 1., izdatog u Zemunu, a čiji vlasnik je bio  Zmaj – Jovan Jovanović.

Ne znam da li je iko slutio da je te davne godine npisana i objavljena prva pripovetka o Donjoj Trešnjici. Srećom je naš poznati pisac „putopisao“ tih godina, te ga put naneo kod nas. Veoma živopisno je opisao spuštanje do sela niz strme stene na malim konjima. Odmah sam shvatio da je reč o Sokolinama (tako zovu stene na ulasku u Donju Trešnjicu).

Opisuje pisac kako odozgo reka izgleda kako kakva zmija, i da mu je pandur, koji ga je vodio, rekao da u njoj ima riba krkuša koje su veoma ukusne kad se dobro isprže i da se jedu zajedno sa košćicama i „pršte pod zubima kao vrušt“. Opisao je i „dubodolinu“ koja je pod njim, da se ne vidi ni živa duša. Ipak, sa druge strane reke videlo se nešto belo kao dva velika kamena. E, to su bile škola i crkva.

Opisao je pripovedač kako je, kao izaslanik tadašnjeg Ministarstva prosvete, doživo školu, učitelja i pripovesti koje mu je ispričao pop Zarija. Meni je najzanimljivije bilo to što sam po prvi put našao svedočanstvo o životu orlova u Donjoj Trešnjici.

U stenama su videli ulaz u pećinu koja je ličila na pustinjačku isposnicu. Odmah sam prepoznao da se radi o pećini Radašnici. Na ulasku u pećinu „ispupčila se donja ivica kao balkon oko kojega nema ogradice“. Tu, ispred, na „balkonu“, stajali su redovi orlova, „ponajviše sedih“. Shvatio sam da je reč o beloglavom supu. Kažu, nalazio se jedan najstariji, „olinjalog vrata“, što je samo potvrdilo moje pretpostavke. Pretpostavili su da je star najmanje sto godina (što nije bilo tačno jer ove veličanstvene ptice živeo do 37 godina). Posebno treba biti ponosan na činjenicu da je putopisac zabeležio da ih ovde „niko ne bije“ i da mirno žive.

Odavde su orlovi leteli do Ljubovije, pa i dalje, preko Drine, do Osata (kod današnje Srebrenice). Ovde sam pronašao prvu i jedinu vezu između Donje i Gornje Trešnjice koje su udaljene jedna od druge nešto više od 50 kilometara. Osim imena, ništa ih drugo ne spaja. I evo sad vidim da su ih spajali i beloglavi supovi.

Orlova u Donjoj Trešnjici odavno više nema. Jedna kolonija živi u kanjonu Gornje Trešnjice. Pronađoh ovo svedočenje da ih je bilo i kod nas. Da li će se nekada vratiti? Ne znam. Više ne bi imali onaj njima preko potreban mir, blizu je i kamenolom u kome se čuju mašine, eksplozije... Ili, možda, čekaju da postanemo bolji ljudi?! Ko bi to znao.

Podsetnik: Beloglavi sup je krupan lešinar koji naseljava Pirinejsko i Balkansko poluostrvo, delove severne Afrike, Malu Aziju, Kavkaz i jugozapadne delove Azije. Stanarica je, ali mlade ptice dosta i daleko lutaju (radijus kretanja u potrazi za hranom kreće se i do 150 kilometara). Nastanjuje prostrana otvorena područja sa klisurama i slabom vegetacijom u planinskim i mediteranskim predelima (stepe, polupustinje, pašnjaci), sa potkapinama i terasama na visokim i nepristupačnim liticama pogodnim za gnežđenje. Potrebna mu je blizina vode. Veći deo dana provodi odmarajući se na stenama, a ostatak u letu pretražujući teren ili na pronađenoj lešini.

Beloglavi sup je naša najveća ptica sa rasponom krila oko 2,80 m i prosečnom težinom od 7,5-8,5 kg, a može dostići i 11 kg. Ženka nosi samo jedno jaje, krajem januara ili početkom februara i na njemu leže oba roditelja 54-56 dana. Proces rasta izleglog mladunca na gnezdu traje od 110-130 dana. Gnežđenje se obavlja na stenama različitog sastava, uglavnom krečnjačkim. Gnežđenje beloglavog supa je grupno i obrazuju se kolonije, retko izolovani parovi. Polno sazrevanje traje 4-7 godina, posle čega se mladi najčešće vraćaju u zavičajnu koloniju.

STRADIVARI SA DRINE

Nikola Vasić iz Zvornika, bio je majstor svetskog glasa za izradu violina. Bio je sin zvorničkog terzije Riste. Rodio se u Zvorniku 1896. godine, a umro u Baltimoru (SAD) 1961. godine, navodi Mehmed Hudović[1].

Dejan Blagojević u svom članku o graditeljima violina navodi da je učio zat kod Adama Dencingera u Novom Sadu. Zapravo, svoj poziv odabrao j sasvim slučajno, ahvaljujući društvi „Privrednik“ iz Novog Sada, koje je pomagalo školovanje siromašne talentovane dece. Pretpostavlja se da e školu u Novom Sadu okončao 1908. godine, dok se u drugim izvorima navodi 1906. godine. Zatim je neko vreme radio kod Dragoslava Dimitrijevića u Beogradu, da bi posle završene Državne škole u Marknojkirhenu otišao u Prag i radio u radionici čuvenog Karla Dvoržaka.

U toku Prvog svetskog rata prebegao je i Rusiju i radio u Saratovu. Odatle odlazi u Mandžuriju, Kinu i Japan, da bi se 1922. godine nastanio u SAD, konkretno  u Baltimoru (mada Mehmed Hudović kao godinu stlno naseljavanja u Baltimoru navodi 1925). Ovde, u Baltimoru, stiče veliku reputaciju.

Nikola Vasić je po narudžbini sagradio violine za mnoge umetnike, među kojima su bili Elman, Hajfec i Krajsler.

Neverovatno je da je Vasić kao čovek potekao iz male, za svetske razmere nebitne zemlje, u SAD uspeo da napravi veliku slavu, a da naši ljudi ne znaju ništa o tome – smatra Vladimir Radosavljević, takođe graditelj violina[2].

Miša Elman da upoređuje sa Stradivarijem ( 1644 – 1737), najvećim i najpoznatijim graditeljem violina i drugih gudačkih instrumenata na kojima su svirali ili sviraju najveći umjetnici.

Miša Elman je čak smatrao da Vasić eva žica “G” ima bolje tonove od Stradivarijusove. Vasić je za čuveni Elmanov kvartet napravio dvije violine, violu i čelo.

Jednom prilikom napravio je violinu dužine sedam centimetara. O tome piše Z. Kuljić[3] navodeći istorčara Zorana Ivanovića. Ta violina bila je poklon za čuvenog violinistu tog doba, već pomenutog Mišu Elmana, koji je mislio da se radi o suveniru. Nikola mu je rekao da proba nešto da odsvira na njoj, što je Elman sa nevericom i učinio, a kada se začuo poznati zvuk, to je naišlo na veliko oduševljenje svih prisutnih u dvorani.

Vasićeve violine koristio je i Jaša Hajfec (Jascha Heifetz), također poznati umjetnik tog vremena.

O Vasiću kao umetniku, graditelju violina, između dva svetska rata pisali su američki listovi Herald-Tribune, Seal tle post-Inteligencer i još neki, a beogradski „Ilustrovani list“ 1928. godine objavio je opširan članak o Nikoli Vasiću uz njegovu fotografiju povodom Vasićevog boravka u Francuskoj i Jugoslaviji zbog nabavke drveta za violine.

Mhmed Hudović nagašava da je Niola Vasić dolazio u Zvornik 1928. i 1930. godine. Osećao je nostalgiju za rodnim krajem, nije zaboravio jezik, i stalno se dopisivao sa rodbinom u Zvorniku. Danas u Zvorniku nema njegovih potomaka, kao što nema ni onih koji prave ove instrumente – navodi istoričar Ivanović.

U jednom od pisama upućenih sinovcu Slavku Vasiću, učitelju u penziji, koje u sebi sadrži i dosta literarnih elemenata, dočarava i sliku Zvornika sa početka 20. veka (koju je on sa sobom ponio u svet).

Evo izvoda iz tog pisma.

Dragi naši,

… E, baš nam je bilo milo čuti od vas o Zvorniku, a naročito o stanju našeg Đorđe. Vrlo nam je žao da i mi nismo bili tamo. Mi vam zaista zavidimo. Vašem kupanju u Drini, šetnji po srbijanskoj strani i ono gore-dolje po čaršiji! Vjerujte da bih dao bog zna šta da sam tamo! Izgleda mi da čim više čovjek stari, tim više žudi za prošlim djetinjstvom! To nije ni malo logično, alije eto tako! Evo na primjer, sličice iz prošlosti mog djetskog Zvornika:

Vrh Vratolomca blaženo se sunča, a dolje pod njim Lišišnjak uživa u hladovini pod beharom šljiva, džanarika i dudova. Eh, kakva divota. Djeca se ganjaju po Baščelucima igrajući se “džandara i lopova”nema škole, a stara našminkana Petra Đurićka bi k njima doviknula: – “Ama vucite se s tog plota, đavoli jedni ! ” Dječiji smijeh bi onda praštao po cijelom Lišišnjaku. Kraj ćuprije, kod Mi ćina dućana, stari Ikić bi razasuo svoju “robu” -nešto trešanja oko kojih se muhe ganjaju ! Neki Mujo bi prošao na svome kljusetu, zabrinuto pogrbljen, sa “pazara” put Goga, neđe k svom selu. Između čalme i fesa vire mu dvije lojane svijeće.

Sa minareta odjekuje divan tenor hodže – ićindija je! Dolje kraj Stevanove vodenice Huso vodeničar ljenivo rasteže svoju “ramuniku” koja na jedve-jade podmuklo hrči ono monotono “TAFUR FUTU, FUTU, TAFUR, FUTU, FUTU, FUTU!“

Evo, to je Zvornik koga sam ja znao prije 60 godina.

(Baltimor, ll. septembara 1960. godine)

Fotgrafija preuzeta sa: : https://dialogos.ba/index.php/2016/04/15/nikola-vasic-iz-zvornika-svjetski-poznati-graditelj-violina/

---

[1] Mehmed Hudović, M. (2000): Zvornik – Slike i bilješke iz prošlosti, DES Sarajevo, Sarajevo.

[2] http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:373672-Predstavljena-violina-srpskog-Stradivarijusa.

[3] Kuljić, Z. http://www.avaz.ba/clanak/151329/nikola-vasic-izradio-violinu-dugu-sedam-centimetara?url=clanak/151329/nikola-vasic-izradio-violinu-dugu-sedam-centimetara

MUSTRA

Prvi televizijski studio  bivšoj Jugoslaviji počeo je sa radom 1956. godine. Ne treba smetnuti sa uma da su mnogi krajevi Srbije, u to vreme, bili bez struje. Uvođenjem struje, pojavljivali su se i prvi televizijski prijemnici.

Današnjoj deci je neshvatljiva činjenica da su prvi TV prijemnici morali da budu registrovani i bili su u posedu institucija. Ljudi su završavali kurseve za rukovanje TV prijemnikom, a TV prijemnici su bili iloženi u pojedinim ustanovma ili izlozima gd su ljudi mogli da ih gledaju.

Pervi TV prijemnik u privatnom vlasništvu bio je burno propraćen u medijima.

Otac mi je pričao kako se, tih godina, u Pančevu desilo da je omladinskim prostorijama postavljen TV prijemnik i da se slika okretala (nije je bilo moguće pratiti). Tadašnji TV prijemnici imali su kružne potenciomentre za umirivanje slike, kao i za ispravljanje slike (ukoliko bi se iskosila). Na tom TV prijemniku slika se okretala, a omladinac koji je zadužio prijmnik nije dzvolio da ga bilo ko dotakne. Uveravao je ljude da tako mora da se vidi jer se traka, koja se sastoji od niza sličica, okreće. Bili su primorani da ga zgrabe i zadrže dok je neko ispravio sliku.

Kada bi voditelj pozdravio gledaoce sa Dobar dan, starije žene su ustajale i govorile: Dobar dan, dijete, i tebi. Neretko bi se dešavalo da neko pozove neku od tih žena da dođe da gledaju TV, a ona bi odgovarala: Ne mogu, nisam se obukla.

Na kraju emisije ukolko bi glumci mahali, mahali su i ljudi iz svojih domova njima, ubeđeni da ih ovi vide.

Dešavalo se da žene, ukoliko primete neki lep džemper na voditeljki, počnu da prebrojavaju žice i da skidaju mustru, pa kad voditeljka ode, zavape: De sad ode kad još nisam uverčila rad!

Kako dašnjoj deci objasniti da je postojao samo jedan televizijsi kanal (kasnije je uveden drugi) sa ustaljenom programskom šemom. Posle završetka programa nije bilo ničega – beli ekran pun snega i šuštanje!

Čak i kada su prikazivani filmovi, pravljeni su prekidi dok se zameni traka! Tada je na ekranu stajalo ispisano (istina iskošeno) nešo poput:

mo menjamo menj

raku traku trak

Sve to se nije dešavalo tako davno. Oni koji pamte kao da su sve zaboravili, a mladi rođeni daleko posle toga ovim pričama se smeju i slušaju ih sa nevericom. A i mustre ih uopšte ne zanimaju.

NEBESKA ŠETNJA

U subotu, 11. marta 2017. godine, navršilo se tri godine od smrti moga oca. Nekako, kao slučajno, u petak 10. marta preturam po nekim starim knjigama i iz jedne knjige simboličnog naslova Susretanja, ispade pismo. Razmotam ga. Pismo staro dvadeset jednu godinu. Napisao mi ga je Uzeir Bećovoć – Bećo, književnik iz Pljevalja.

Šest godina stariji od moga oca, umro šest godina pre njega. Da li je to slučajnost, ne znam. U poslednje vreme primetio sam mnogo „slučajnosti“ koje me prate.

Upoznali smo se u Valjevu. Bećo je poznavao Dejana Bogojevića i Milivoja Kostića (već veterani u književnom i umetničkom radu). Sprijateljili smo se. Čitam pismo iz tih neveselih devedesetih za koje se ispostavilo da su imale više duše nego ove prve decenije dvadeset prvog veka.

A za Beću me veže jedno sećanje. Anegdota koju mi je ispričao te ’96-e. On je dosta sarađivao sa Bugarskom na kulturnom polju. Tako, na crnogorskoj televiziji gostovala ministarka kulture. Gošća iz Bugarske, pa je trebalo simultano prevoditi direktno u programu. Taj posao je obavio Bećo. Posle gostovanja zovnu ga ljudi i oduševljeno konstatuju da nisu verovali da tako dobro poznaje bugarski jezik da može simultano da prevodi.

On im odgovori:

– Ma, ne znam ja baš toliko dobro jezik!

– Pa kako si onda prevodio?!

– Ja znam šta je ona trebala da odgovori na ta pitanja, pa sam to i prevodio!

Peče me savest što sam tek tog petka proverio da li je Bećo živ. Pronađem da je jedan od najplodnijih književnih stvaralaca sa prostora Crne Gore umro 2008. godine posle kraće i teške bolesti. Navode, (a i on mi je pričao) da kod kuće ima pozavidnu kolekciju prepiske sa umetnicima širom regiona. znam da su tamo i moja pisma (rekao mi je da ih je sačuvao).

Nekako me misli povedoše do mnogih meni dragih ljudi, zauvek usnulih, i onih koje sam poznavao i one koje nisam. Ne mogu da se otmem utisku da je mnogo više zanimljivih i vrednih ljudi tamo negde, nego ovde na ovom tužnom svetu. Eh, kakvo bi se društvo moglo skupiti gore – pesnici, književnici, muzičari, filozofi, jednostavni i mudri ljudi... pa da se krene u Nebesku šetnju – ne bi bilo kraja ni razgovoru, ni šetnji.

ŠTAP I ŠEŠIR

Veliki broj ljudi iz Donje Trešnjice i iz Čitluka imalo je imanje u Budišićkom polju. E, za to je vezana jedna priča.

Bila je u to vreme neka Jovanka, ćerka Jakova Jankovića iz Gornjeg Amajića. Udala se za Sretena Živanović majstora iz Bosne koji je po selu radio razne građevinske popravke. Sreten je bio iz Oprovdića, između Poloma i Kravice. Jovanka je bila miraždžinka, a bila je i mnogo lepa. Milošu je pričao njegov đed Drago da je Sreten nasledio to silno imanje koje je Jovanka donela u miraz. Sreten je imanje posle isprodavao i bio svima poznat po bahatom i lepom životu za to vreme. Tako su ljudi iz okolnih sela stekli imanja u Budišićkom polju.

Pričalo se da mu je vruća lepinja iz Banje Koviljače dovožena u Budišić. Takođe, kružila je priča da se iz Loznice vraćao fijakerom, dok je drugi fijaker vozio njegov štap i šešir (ovo je čest način pokazivanja moći u to vreme, istina, više vezan za urbane sredine, i našao je svoje mesto i ustarogradskoj pesmi iz Šapca, Kad je deda lumpovao).  

Od tolike imovine, Sreten je ostao bez ičega. A imao je decu: Živojku, Đuku, Milovana, Cvetina, Milojku, Miću i Persu. Ta deca su posle išla da rade i nadniče samo da bi imala šta da jedu. 

KUDELjA

Na početku Drugog svetskog rata, 1941. godine, još pre Donje Trešnjice, bombardovan je Čitluk. Doduše, on nije bombardovan zbog radoznalosti pojedinaca. već zbog kudelje. Da. Ma kako to ludo zvučalo.

Bombardovali su ga Nemci avionima koje su nazivali Štuke. Anđelko Lazić (1929) iz Gornjeg Amajića, tada je bio u Jakšićima – čuvao je goveda. Kada su se Štuke pojavile, izbrojao ih je devet. Kada su prošli iza brda, pomisio je da su otišli. Međutim, avioni su se vratili. Napravili su dva kruga i bacili bombe u Čitluk. Kaže Anđelko, verovali ili ne, kad bomba eksplodira, brdo se pomeri naviše i spusti od detonacije. Strahovito jako su se čule eksplozije.

Posle su ljudi doznali šta se desilo. U Užicu je postojala slobodna teritorija, poznata kao Užička Republika. U ono vreme nije bilo tekstilne odeće. Ljudi su sejali kudelju. Oni su tu kudelju sušili posle kiseljenja. Iz tog razloga su zapalili pet ili šest vatri zarad sušenjea kudelje. Piloti su pomislili da je tu logor partizana, pa su zbog toga bombardovali Čitluk.

Jedna žena je poginula, a dvoje ili troje je bilo ranjeno. Među tim ranjenim bila je i pokojna Anđelkova žena Marija. Budući da je ranjena u nogu, nosili su je u Krupanj da joj ukažu medicinsku pomoć.

O ovim događajima, bombardovanjima, odavno se više ne priča. Kao da se kriju. Uspeo sam, igrom slučaja, da ove događaje bukvalno otmem od zaborava.

RADOZNALOST

Radoznalost je dobra. Ponekad. Ovo je priča o tome kako je, sve zbog radoznalosti pojedinaca, 1943. godine bombardovana Donja Trešnjica. Priču mi je ispričao Anđelko Lazić iz Gornjeg Amajića, star 88 godina.

Bila je u blizini Anđelka jedna kuća Živanovića. Bila je brojčana porodica. Jaka. Ispred njihove kuće bio je ogroman dud. Tu, ispod tog duda, okupilo se dosta sveta na Ivanjdan hiljadu devetsto četrdeset treće. Razgovaraju, jedu dudove, deca se igraju... Anđelko je, kao dečak izbrojao da se okupilo trideset šestoro muškaraca, žena i dece. I nastavlja:

Najedared, nešto zauja! Pojaviše se avioni. Nisko lete. Brojim ja, dvanes bombardera. Nisu bili Štuke, nego bombarderi. Odoše iza Zbira, pa počeše da kruže. Napraviše dva kruga. Onaj narad se razbeža, kogod... svako na svoju stranu. Kud je ko otišo, ne znam. Ja sam otrčo tamo, prema vodici, pod neku bukvu. Ja i Žiko Janković, pokojni, bili zajedno. Sklonimo se i gledamo. Napraviše dva kruga, pa počeše da tuču Trešnjicu... jooooooj!!! Gledamo ja i Žiko, kad jedan sruči lanac bombi. Ispadaju iz aviona. Tukoše, tukoše, tukoše... nekad, odoše. Posle tri sata, nije prošlo posle toga, naiđe jedan avion. Baca bombu u Trešnjicu, tu negde blizu crkve. Ubije jednu ženu i jednu krmaču. Ništa više. A od onog prvog bombardovanja nije bilo nijedne žrtve. Samo jedan čovek ranjen u ruku.

Posle nekoliko dana naraod se interesovao zašto je selo bombardovano. Doznalo se tada da je neki Gajo Erić, sa trešnjičkim popom i još dvojicom (Anđelko im je zaboravio ime) koji su imali konje, otišli na Vlaške njive da dvogledom osmatraju Zvornik koji je tada bio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i kog su držale Ustaše. Međutim, i ustaše su osmatrale dominantne kote u Srbiji i primetili ih. Mislili su da su to partizani.

Oni odmah izveste nemačku komandu u Beogradu da se u Donjoj Trešjnjici nalazi garnizon sa tri hiljade partizana. Nemci pošalju bombardere na Donju Trešnjicu.

Treba, kaže Anđelko, razmisliti o svojim postupcima. Svašta može da se desi.