RADOZNALOST

Radoznalost je dobra. Ponekad. Ovo je priča o tome kako je, sve zbog radoznalosti pojedinaca, 1943. godine bombardovana Donja Trešnjica. Priču mi je ispričao Anđelko Lazić iz Gornjeg Amajića, star 88 godina.

Bila je u blizini Anđelka jedna kuća Živanovića. Bila je brojčana porodica. Jaka. Ispred njihove kuće bio je ogroman dud. Tu, ispod tog duda, okupilo se dosta sveta na Ivanjdan hiljadu devetsto četrdeset treće. Razgovaraju, jedu dudove, deca se igraju... Anđelko je, kao dečak izbrojao da se okupilo trideset šestoro muškaraca, žena i dece. I nastavlja:

Najedared, nešto zauja! Pojaviše se avioni. Nisko lete. Brojim ja, dvanes bombardera. Nisu bili Štuke, nego bombarderi. Odoše iza Zbira, pa počeše da kruže. Napraviše dva kruga. Onaj narad se razbeža, kogod... svako na svoju stranu. Kud je ko otišo, ne znam. Ja sam otrčo tamo, prema vodici, pod neku bukvu. Ja i Žiko Janković, pokojni, bili zajedno. Sklonimo se i gledamo. Napraviše dva kruga, pa počeše da tuču Trešnjicu... jooooooj!!! Gledamo ja i Žiko, kad jedan sruči lanac bombi. Ispadaju iz aviona. Tukoše, tukoše, tukoše... nekad, odoše. Posle tri sata, nije prošlo posle toga, naiđe jedan avion. Baca bombu u Trešnjicu, tu negde blizu crkve. Ubije jednu ženu i jednu krmaču. Ništa više. A od onog prvog bombardovanja nije bilo nijedne žrtve. Samo jedan čovek ranjen u ruku.

Posle nekoliko dana naraod se interesovao zašto je selo bombardovano. Doznalo se tada da je neki Gajo Erić, sa trešnjičkim popom i još dvojicom (Anđelko im je zaboravio ime) koji su imali konje, otišli na Vlaške njive da dvogledom osmatraju Zvornik koji je tada bio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i kog su držale Ustaše. Međutim, i ustaše su osmatrale dominantne kote u Srbiji i primetili ih. Mislili su da su to partizani.

Oni odmah izveste nemačku komandu u Beogradu da se u Donjoj Trešjnjici nalazi garnizon sa tri hiljade partizana. Nemci pošalju bombardere na Donju Trešnjicu.

Treba, kaže Anđelko, razmisliti o svojim postupcima. Svašta može da se desi.