ŠTAP I ŠEŠIR

Veliki broj ljudi iz Donje Trešnjice i iz Čitluka imalo je imanje u Budišićkom polju. E, za to je vezana jedna priča.

Bila je u to vreme neka Jovanka, ćerka Jakova Jankovića iz Gornjeg Amajića. Udala se za Sretena Živanović majstora iz Bosne koji je po selu radio razne građevinske popravke. Sreten je bio iz Oprovdića, između Poloma i Kravice. Jovanka je bila miraždžinka, a bila je i mnogo lepa. Milošu je pričao njegov đed Drago da je Sreten nasledio to silno imanje koje je Jovanka donela u miraz. Sreten je imanje posle isprodavao i bio svima poznat po bahatom i lepom životu za to vreme. Tako su ljudi iz okolnih sela stekli imanja u Budišićkom polju.

Pričalo se da mu je vruća lepinja iz Banje Koviljače dovožena u Budišić. Takođe, kružila je priča da se iz Loznice vraćao fijakerom, dok je drugi fijaker vozio njegov štap i šešir (ovo je čest način pokazivanja moći u to vreme, istina, više vezan za urbane sredine, i našao je svoje mesto i ustarogradskoj pesmi iz Šapca, Kad je deda lumpovao).  

Od tolike imovine, Sreten je ostao bez ičega. A imao je decu: Živojku, Đuku, Milovana, Cvetina, Milojku, Miću i Persu. Ta deca su posle išla da rade i nadniče samo da bi imala šta da jedu.