NEBESKA ŠETNJA

U subotu, 11. marta 2017. godine, navršilo se tri godine od smrti moga oca. Nekako, kao slučajno, u petak 10. marta preturam po nekim starim knjigama i iz jedne knjige simboličnog naslova Susretanja, ispade pismo. Razmotam ga. Pismo staro dvadeset jednu godinu. Napisao mi ga je Uzeir Bećovoć – Bećo, književnik iz Pljevalja.

Šest godina stariji od moga oca, umro šest godina pre njega. Da li je to slučajnost, ne znam. U poslednje vreme primetio sam mnogo „slučajnosti“ koje me prate.

Upoznali smo se u Valjevu. Bećo je poznavao Dejana Bogojevića i Milivoja Kostića (već veterani u književnom i umetničkom radu). Sprijateljili smo se. Čitam pismo iz tih neveselih devedesetih za koje se ispostavilo da su imale više duše nego ove prve decenije dvadeset prvog veka.

A za Beću me veže jedno sećanje. Anegdota koju mi je ispričao te ’96-e. On je dosta sarađivao sa Bugarskom na kulturnom polju. Tako, na crnogorskoj televiziji gostovala ministarka kulture. Gošća iz Bugarske, pa je trebalo simultano prevoditi direktno u programu. Taj posao je obavio Bećo. Posle gostovanja zovnu ga ljudi i oduševljeno konstatuju da nisu verovali da tako dobro poznaje bugarski jezik da može simultano da prevodi.

On im odgovori:

– Ma, ne znam ja baš toliko dobro jezik!

– Pa kako si onda prevodio?!

– Ja znam šta je ona trebala da odgovori na ta pitanja, pa sam to i prevodio!

Peče me savest što sam tek tog petka proverio da li je Bećo živ. Pronađem da je jedan od najplodnijih književnih stvaralaca sa prostora Crne Gore umro 2008. godine posle kraće i teške bolesti. Navode, (a i on mi je pričao) da kod kuće ima pozavidnu kolekciju prepiske sa umetnicima širom regiona. znam da su tamo i moja pisma (rekao mi je da ih je sačuvao).

Nekako me misli povedoše do mnogih meni dragih ljudi, zauvek usnulih, i onih koje sam poznavao i one koje nisam. Ne mogu da se otmem utisku da je mnogo više zanimljivih i vrednih ljudi tamo negde, nego ovde na ovom tužnom svetu. Eh, kakvo bi se društvo moglo skupiti gore – pesnici, književnici, muzičari, filozofi, jednostavni i mudri ljudi... pa da se krene u Nebesku šetnju – ne bi bilo kraja ni razgovoru, ni šetnji.