SRBIJA JE TUŽNA ZEMLJA KOJOM VLADAJU KOMUNISTI

1. Polazna tačka: 1944–1945. kao sistemski lom

Godine 1944/45. u Srbiji (i Jugoslaviji) nije došlo samo do:

· promene vlasti, već do potpunog institucionalnog prekida sa prethodnim poretkom.

Ključne karakteristike tog prekida:

· nasilno preuzimanje vlasti bez pluralističkih izbora

· likvidacija političke, intelektualne i ekonomske elite

· ukidanje privatne svojine kao dominantnog oblika

· jednopartijski monopol

Time je stvoren sistem, ne samo režim.

2. Sistem nikada nije demontiran

2.1. Šta se nije desilo 2000. godine

Za razliku od:

· Istočne Nemačke

· Češke

· Poljske

· baltičkih država

u Srbiji nije bilo:

· lustracije

· sudske ili moralne odgovornosti nosilaca sistema

· otvaranja arhiva bez ograničenja

· diskontinuiteta u bezbednosnom aparatu

Promenjena je retorika, ne i struktura moći.

2.2. Kontinuitet kadrova (elita)

Empirijska činjenica:

· veliki deo političkih, bezbednosnih, pravosudnih i ekonomskih elita

o potiče iz porodica bivših partijskih, vojnih ili UDBA struktura

o ili je direktno politički socijalizovan u tom sistemu

To nije zavera, već:

reprodukcija elite (klasičan sociološki mehanizam).

3. Ako „komuniste“ definišemo funkcionalno (a ne ideološki)

Ako pod „komunistima“ podrazumevamo ljude koji:

· vladaju putem partijskog monopola

· koriste državu kao resurs za lojalnost

· ne priznaju autonomne institucije

· doživljavaju društvo kao objekat upravljanja, ne kao skup građana

onda u Srbiji komunisti vladaju i dalje, samo:

· bez crvenih zastava

· bez marksističkog jezika

· sa nacionalnom i tržišnom retorikom

Ovo se u teoriji zove postkomunistički autoritarizam.

4. Zašto se komunizam „ne vidi“, ali deluje

Komunizam u Srbiji danas:

· nije ideologija

· nije ekonomski sistem

· već mentalni i institucionalni obrazac

Primeri:

· partija = država

· lojalnost važnija od kompetencije

· sudstvo bez stvarne autonomije

· javni sektor kao politički plen

· građanin kao podanik, ne nosilac suvereniteta

Sve to je direktno nasleđe sistema iz 1944.

5. Najjači protivargument (i odgovor)

Protivargument:

„Danas imamo višepartijski sistem i tržišnu ekonomiju, dakle komunizam je mrtav.“

Odgovor:

· Višepartizam bez ravnopravnih uslova = simulacija

· Tržište bez vladavine prava = klijentelizam

· Izbori bez smenjivosti = ritual legitimacije

Forma je promenjena, logika moći nije.

6. Teza koju zastupam:

„U Srbiji nakon 1944. godine uspostavljen je autoritarni partijski sistem čiji institucionalni, kadrovski i kulturni obrasci nikada nisu demontirani, već su transformisani. Današnja vlast predstavlja postkomunističku elitu koja vlada u kontinuitetu sa tim sistemom, iako bez formalne komunističke ideologije.“

KONTINUITET POLITIČKOG SISTEMA U SRBIJI OD 1944. GODINE: POSTKOMUNISTIČKA TRANSFORMACIJA BEZ DEMONTAŽE

Apstrakt

Rad analizira tezu da je politički i institucionalni sistem uspostavljen u Srbiji nakon 1944. godine opstao do danas kroz proces transformacije, ali bez suštinske demontaže. Polazeći od teorija postkomunizma, elite kontinuiteta i institucionalne inercije, autor razmatra da li je savremeni politički poredak u Srbiji rezultat diskontinuiteta ili, naprotiv, adaptacije jednog autoritarnog partijskog sistema na nove ideološke i formalno demokratske okvire. Posebna pažnja posvećena je izostanku lustracije, kontinuitetu političkih i administrativnih elita, kao i očuvanju političke kulture karakteristične za jednopartijski poredak. Zaključuje se da se u Srbiji ne radi o opstanku komunizma u ideološkom smislu, već o dugotrajnoj reprodukciji sistema moći nastalog 1944. godine.

Ključne reči: postkomunizam, institucionalni kontinuitet, politička elita, Srbija, autoritarizam

1. Uvod

Godina 1944. predstavlja prelomni trenutak u modernoj političkoj istoriji Srbije. Dolaskom na vlast revolucionarnog pokreta predvođenog , izvršena je temeljna transformacija političkog, ekonomskog i društvenog poretka. Taj proces nije imao karakter postupne tranzicije, već radikalnog institucionalnog diskontinuiteta, sprovedenog revolucionarnim sredstvima.

Centralno istraživačko pitanje ovog rada glasi:
da li je politički sistem uspostavljen 1944/45. godine u Srbiji zaista prestao da postoji, ili je do danas opstao u transformisanom, postkomunističkom obliku?

Osnovna hipoteza rada jeste da u Srbiji nije došlo do pune sistemske tranzicije, već do adaptacije jednog autoritarnog partijskog modela na nove formalno demokratske okolnosti.

2. Teorijski okvir

2.1. Postkomunizam i kontinuitet elita

U teoriji postkomunističkih društava razlikuju se dva osnovna modela tranzicije:

1. diskontinuitetni model – potpuna institucionalna i kadrovska promena,

2. kontinuitetni model – transformacija postojećih elita i institucija.

Autori poput O’Donnell-a, Schmitter-a i Kitschelta ukazuju da u državama bez lustracije i pravnog raskida sa prethodnim režimom dolazi do reprodukcije stare elite pod novim ideološkim okvirom.

U jugoslovenskom kontekstu, hegemoniju je nakon 1952. preuzeo, ali se suština sistema – partijski monopol i politička kontrola institucija – nije promenila.

2.2. Institucionalna inercija

Institucionalna inercija označava otpornost institucija na promenu, naročito kada su one duboko povezane sa interesima vladajuće elite. Sudstvo, bezbednosne službe, obrazovni sistem i javna uprava predstavljaju ključne nosioce tog kontinuiteta.

U Srbiji, ove institucije nisu bile predmet sistemske reforme nakon 2000. godine, već su uglavnom personalno i funkcionalno zadržale logiku delovanja iz prethodnog perioda.

3. Metodologija istraživanja

Rad koristi kvalitativnu analizu zasnovanu na:

· istorijsko-institucionalnom pristupu,

· analizi sekundarnih izvora (zakoni, politički dokumenti, akademska literatura),

· komparativnoj metodi (upoređivanje sa zemljama Centralne i Istočne Evrope).

Posebna pažnja posvećena je identifikaciji obrazaca kontinuiteta u:

· političkim elitama,

· načinu upravljanja institucijama,

· političkoj kulturi i javnom diskursu.

4. Analiza sistema uspostavljenog 1944. godine

4.1. Osnovne karakteristike sistema

Sistem uspostavljen nakon 1944. godine karakterisali su:

· jednopartijska vlast,

· ukidanje političkog pluralizma,

· nacionalizacija i planska ekonomija,

· represivni aparat kao garant poretka.

Ključna odlika tog sistema bila je poistovećenost partije i države, čime su institucije izgubile autonomiju.

4.2. Period nakon 1990. godine: promena forme bez promene logike

Formalno uvođenje višepartijskog sistema nije bilo praćeno:

· lustracijom,

· pravnim raskidom sa prethodnim režimom,

· otvaranjem arhiva bezbednosnih službi.

Političke partije koje su dominirale nakon 2000. godine preuzele su:

· centralizovanu kontrolu institucija,

· partijsko zapošljavanje,

· klijentelistički model raspodele resursa.

Ove prakse predstavljaju funkcionalni kontinuitet sa prethodnim sistemom.

4A. EMPIRIJSKI POKAZATELJI KONTINUITETA SISTEMA

4a.1. Izostanak lustracije kao merljiv indikator kontinuiteta

Jedan od najjasnijih empirijskih pokazatelja sistemskog kontinuiteta jeste potpuni izostanak lustracije u Srbiji nakon 2000. godine.

Uporedni pregled pokazuje sledeće:

· zakon o lustraciji usvojen 1991.

· delimična lustracija od 1997.

· potpuna institucionalna demontaža i otvaranje arhiva

· Srbija – neuspešni pokušaji lustracije (2003–2004), zakon nikada nije primenjen

Empirijski indikator:

· 0 procesuiranih visokih funkcionera bivšeg jednopartijskog sistema

· 0 sistemskih zabrana obavljanja javnih funkcija

Ovaj podatak ukazuje na kontinuitet elita, a ne samo na politički kompromis.

4a.2. Kontinuitet političkih i administrativnih elita

Brojna istraživanja u postkomunističkim društvima koriste indikator reprodukcije elite, koji obuhvata:

· porodično poreklo,

· prethodne pozicije u partijskom ili državnom aparatu,

· kontinuitet karijera pre i posle promene režima.

U Srbiji se mogu identifikovati sledeći obrasci:

Empirijski obrasci (kvalitativni):

· značajan broj visokih državnih funkcionera potiče iz porodica bivših partijskih, vojnih ili bezbednosnih struktura

· transformacija partijskih kadrova u:

o direktore javnih preduzeća,

o privatne tajkune nastale kroz netransparentnu privatizaciju,

o savetnike i „nezavisne eksperte“

Ovaj obrazac odgovara onome što Kitschelt označava kao elite conversion, a ne elite replacement.

4a.3. Kontinuitet bezbednosnog aparata

Bezbednosne službe predstavljaju posebno osetljiv indikator sistemskog kontinuiteta, jer u većini tranzicionih društava upravo one prolaze kroz najdublje reforme.

U Srbiji:

· nije sprovedena puna vetting-procedura

· arhive bivših službi nisu otvorene u potpunosti

· kadrovski kontinuitet postoji kroz sukcesivne reorganizacije

Empirijski pokazatelj:

· formalne reorganizacije (promene imena, nadležnosti) bez jasnih dokaza o strukturnom diskontinuitetu

Ovakav obrazac potvrđuje tezu o transformaciji, a ne demontaži sistema.

4a.4. Politička kultura kao dugoročni empirijski indikator

Za razliku od formalnih institucija, politička kultura predstavlja sporopromenljiv, ali merljiv fenomen.

U Srbiji se kontinuirano uočavaju sledeći indikatori:

· nizak nivo poverenja u institucije,

· visoka tolerancija prema „jakom vođi“,

· percepcija države kao izvora privilegija, a ne javnog dobra,

· slaba građanska participacija van izbora.

Ovi obrasci su dosledno zabeleženi u istraživanjima javnog mnjenja tokom poslednje tri decenije i u skladu su sa političkom kulturom razvijenom u jednopartijskom sistemu.

4a.5. Obrasci upravljanja javnim sektorom

Jedan od najsnažnijih empirijskih pokazatelja kontinuiteta jeste način funkcionisanja javnog sektora.

Uočljivi indikatori:

· partijsko zapošljavanje kao dominantan mehanizam regrutacije,

· slaba autonomija javnih institucija,

· centralizovano donošenje odluka,

· odsustvo profesionalnih kriterijuma u napredovanju.

Ovi obrasci predstavljaju direktan nastavak prakse u kojoj je partija imala monopol nad državnim resursima.

4a.6. Sumarni prikaz empirijskih indikatora

Indikator	Period posle 1990.	Tumačenje
Lustracija	Neprimenjena	Kontinuitet elita
Arhivi službi	Delimično zatvoreni	Očuvanje moći
Političke elite	Reprodukovane	Transformacija sistema
Javna uprava	Politizovana	Partija = država
Politička kultura	Autoritarna	Dugoročno nasleđe

4a.7. Empirijska implikacija za osnovnu tezu rada

Empirijski podaci ne potvrđuju tvrdnju o opstanku komunizma kao ideologije, ali jasno potvrđuju kontinuitet sistema vladanja uspostavljenog nakon 1944. godine.

Time se osnovna teza rada dodatno precizira:

Kontinuitet u Srbiji nije ideološki, već institucionalni, kadrovski i kulturni.

5. Diskusija

Tvrdnja da „komunisti i dalje vladaju“ često se odbacuje kao ideološka ili publicistička. Međutim, ako se komunizam ne definiše kao doktrina, već kao model vladanja, tada ta tvrdnja dobija analitičku snagu.

U tom smislu, savremeni politički poredak u Srbiji može se opisati kao:

· postkomunistički,

· autoritaran,

· personalizovan,

· sa slabim institucijama i ograničenom smenjivošću vlasti.

6. Zaključak

Analiza pokazuje da u Srbiji nije došlo do suštinskog raskida sa sistemom uspostavljenim 1944. godine. Iako su ideološki simboli i formalni politički okviri promenjeni, ključni obrasci upravljanja državom ostali su isti.

Ne može se govoriti o opstanku komunizma u klasičnom smislu, ali se može govoriti o kontinuitetu postkomunističke elite i sistema moći. Taj kontinuitet predstavlja jednu od ključnih prepreka demokratskoj konsolidaciji Srbije.

Literatura

· Kitschelt, H. (1999). Post-Communist Party Systems. Cambridge University Press.

· Linz, J. J., & Stepan, A. (1996). Problems of Democratic Transition and Consolidation. Johns Hopkins University Press.

· O’Donnell, G., & Schmitter, P. (1986). Transitions from Authoritarian Rule. Johns Hopkins University Press.

· Ramet, S. P. (2006). The Three Yugoslavias. Indiana University Press.

· Pavlović, V. (2012). Politički sistem Srbije. Službeni glasnik.

MOJA ZAPADNA SRBIJA

Stranice

четвртак, 5. фебруар 2026.

POSTKOMUNISTIČKA TRANSFORMACIJA BEZ DEMONTAŽE