OBIČAJI

Retko ko bi znao da definiše običaje. Međutim, svi znaju šta je običaj. Običaj, tradicija, nešto što se ustalilo. Običaji se susreću u religiji, zatim u porodici, u etničkim ili drugim grupama i slično. Iza njih stoji nebrojeno ponavljanja.

Kakvi su ljudi govori činjenica da postoje običaji ratovanja (rata). Njima se pokušava da se ustanove određena pravila u ratu. Meni je u ovom izrazu problem reč običaji. Jezik je osetljiv i u njemu se sačuva mnogo toga o jednom narodu, ili o čovečanstvu uopšte. Ratovi su toliko česti i svojstveni da uvodimo i običaje ratovanja.

Ovo je svojstvrsna ironija i licemerje. Jer, licemerno je tražiti humano postupanje u ratu koji je u osnovi nehuman. Oni koji ratuju, oni koji proizvode oružje za ubijanje ljudi i uništavanje onoga što je čovek stvorio, traže da se to čini humano. Čak i sude onima koji tako ne postupaju.

A u ratu mobilišu obične ljude koji rat ne žele. Time oni postaju vojni ciljevi. Tako i mesta u kojima se nađe vojska postaju vojni ciljevi. Bogomolja na koju se popnu naoružani ljudi postaje vojni cilj. A posle svega, govorimo o humanom postupanju i običajima ratovanja. Jer, ljudi su zli.

EKOLOŠKA SAVEST

Ekološki problemi naše sredine i sveta zapravo su etički problemi. U nekoliko navrata, u razgovoru sa ljudima koji o ovoj temi promišljaju, uočio sam da ističu problem nisle ekološke svesti. Sa ovim zaključkom ja se nisam složio.

Poslednjih godina nisam sreo čoveka koji nije svestan koliko je štetno određeno ponašanje, poput bacanja plastičnog otpada u prirodu i reke. Svi su odlično znali u čemu je problem, ali i dalje su to činili. Mi i dalje bacamo plastične flaše.

Problem je, dakle, ekološka savest!

Savest je moralna kategorija i predstavlja kaznu za kršenje moralnih normi. Ta kazna naziva se griža savesti. Potrebno je da dođemo do nivoa kada nećemo bacati plastičnu flašu u prirodu ne zbog toga što će nas neko videti i osuditi, naplatiti kaznu i slično, već zbog toga što ne možemo tako nešto sebi da dozvolimo.

Na kraju evo male dopune kada je u pitanju plastični otpad (naravno da postoji još nebrojeno ekoloških problema). Razlaganje jedne plastične flaše traje 450 godina. Ovaj podatak često se poteže u medijima. A taj podatak upravo govori da ćemo još 400 godina bacati i gomilati plastični optad dok ono prvo što je bačeno ne počne da se razgrađuje. Matematički gledano, ovo plastičnog otpada puta osam puta – najmanje.

GLADNA DECA

Svetom kruži podatak, koji je zvanično saopšten, da dnevno od gladi umre pedest hiljada dece. Taj podatak poteže se kad god je je potrebno u raznim govorima i obraćanjima.

Takođe, kao urbana legenda, kruži priča da je čuveni fudbaler, Maradona, prilikom posete Papi kada je čuo da on govori kako je crkva zabrinuta zbog gladne i siromašne dece, rekao da proda zlatne svodove i da nahrane decu.

Pored gore nevedenog, može se pronaći podatak iz 2022. godine da se u Srbiji dnevno baci 2000 tona hrane. A u izveštaju UNICEF-a se navodi da je u toj istoj godini u Srbiji više od 122.000 dece ne može da zadovolji osnovne potrebe a oko 28.000 dece palo je ispod granice apsolutnog siromaštva.

Mogu li ovi problemi da se reše? Količina bačene hrane govori da mogu. Niko od dece ne bi umro od gladi kada bi im bio obezbeđen samo jedan obrok A koliko na svetu ima bogatih država, vlada, korporacija, preduzeća, pojedinaca... Nijedno dete na svetu ne  bi umrlo od gladi.

Vreme je da se shvati da je problem dece etički problem, kao i svaki veliki problem čovečanstva. Čovečanstvo dozvoljava da deca umiru od gladi. Podatak o broju umrle dece od gladi se koristi za kojekakve govore i politička obraćanja. A decu ostavljamo da gladuju i umiru od gladi iako taj problem možemo da rešimo.

Ne želimo! Jer, ljudi su zli.

POST

U ovom vremenu sve se radi javno, agresivno i sve se to napadno pokazuje na društvenim mrežama. Jer, sve što nije objavljeno na društvenim mrežama, nije se ni dogodilo. A to neminovno povlači mnogo reakcija i komentara, manje pozitivnih, pretežno negativnih.

Danas se ne tihuje i onda kada se radi o religiji. Agresivno se reklamira slava i slavska trpeza (zapravo), agresivno se propagira post i osuđuju oni koji ne poste. A sam post izgubio je svoju suštinu. Duhovna strana posta ne postoji. Post je izjednačen sa pripremanjem i korišćenjem posnih namirnica.

Post je. Ljudi jedu posne namirnice, veoma rigorozno se toga pridržavaju. Bogati imaju mogućnost da se bahate i pokažu da su iznad svih jer mogu da pripreme skupocena jela poput morskih plodova, morskih pasa, najskupljih vrsta riba islično. Sve se to postavlja na društvene mreža.

A za sve to vreme posta (obedovanja posnih namirnica) isti ti ljudi pored toga što se ponašaju neskromno, pored toga što osuđuju one druge koji ne poste zbog toga što ne poste, bivaju pakosni, zavidni, ismevaju druge, osuđuju druge iz nebrojeno razloga, svađaju se. Čak se i pričešćuju. Neki se tako ponašaju ali im to ne smeta da uđu u oltar i da pričešćuju. Svi gordi i oholi, sigurni u to da su baš oni u pravu.

Možda ovo najbolje ilustruje da je dvadeset i prvi vek odstupio od čuvenog Dekartovog citata: „Mislim, dakle, postojim!“ i prihvatio novo pravilo življenja: „Izgledam, dakle, postojim!“.

ŽELjE

Naši ljudi nejviše se raduju tuđoj nesreći. Tuđu nesreću vole više od svoga dobra. Štaviše, rado će izabrati i da oni imaju štete, samo da onaj durgi doživi veću štetu.

Ljudi ovde vole kada mogu da sažaljevaju druge. Ukoliko za nekoga mogu to da kažuda je „mučenik“ i „jadnik“, vole ga i raduju mu se (zapravo, raduju se njegovoj nesreći).

Ceo ovaj kraj čini najveći broj ljudi koji su skloni da tračare, da prenose informacije o drugima, da sa bave tuđim životima. Ukoliko nemaju sve potrebne informacije, izmisle ih i dopune konstrukciju.

Koliko ljudi žele zlo drugima? Neshvatljivo mnogo. Ukoliko se čovek leči od zavisnosti od alkohola (na primer), iskoristiće svaku moguću priliku da ga poljuljaju, da ga ismevaju (kao da mu žena ne da da pije, da ga je pritegla, da ne sme da pisne i slično) sve dok taj nesrečnik ponovo ne počne da pije što se obično završavara razaranjem njegovogzdravlja a vrločesto i njegove porodice. Njima to ne predstavlja nikakav problem. Smejaće se, rugaće se i uživaće u propasti onoga drugog.

Zavist je dosegla tolike granice da je to pristojnim rečnikom nemoguće opisati. To je zavist koja počiva na čistom zlu.

ZLO

Ljudi su zli. Tako bi izgledala životna mudrost sticana duže od pola stoleća izrečena u jednoj rečenici.

Postoji iskonsko zlo u čoveku. Zapravo, čovek, kao biće, kao da je otrgnut iz kandži zla i kao da neko uporno pokušava da ga načini dobrim. Svedoci smo da je ta borba unapred osuđena na poraz. Počela ona (ta borba) ili ne.

Vaspitanje, negovanje porodičnih vrednosti, religije, obrazovanje i slično – sve su to bezuspešni pokušaji da se zlo unutar čoveka suzbije i da mu se ponudi (pokuša da usadi) dobro. Međutim, čovečanstvo se, kroz istoriju, uporno trudi da sve te pokušaaje obesmisli.

Vukovi, medvedi, koje mi nazivamo zverima, beže od čoveka. Ustuknu pred zlom koje se u njemu nalazi. Napašće samo u nekim posebnim situacijama kao što je odbrana mladunaca ili, od strane čoveka, ugroženog života.

Čak smo skloni (mi, ljudi) da nepojmljiva zlodela koja činimo nazovemo zverstvima. Ne mogu da prihvatim taj izraz! U svetu tih zveri ne čini se ono na šta se pokazalo da su ljudi spremni. Niko ne vadi oči drugima iz zadovoljstva, niko neće otvoriti bremenit stomak i izvaditi dete iz zadovoljstva, niko neće iznutricama ukrašavati prostorije i slično. Ako bi neko pokušao da nabroji sve do čega je u dokumetarnoj građi moguće doći, lista bi bila duga. Bš duga. I podjednako poražavajuća.

Ljudi ne čine zverstva! Ljudi čine ljudstva! To što je svojstveno nama, kao bićima koja imaju razvijeno mišljenje, svest i savest, u svetu zverinja se ne susreće.

Vaspitanje, negovanje porodičnih vrednosti, religije, obrazovanje ukoliko deluju u sadejstvu, zajedno, uspevaju da u nekom kraćem periodu učine da čovek izgleda kao biće koje napreduje i koje bivstvuje na strani dobra. Jedno je sigurno – mi danas ne živimo u takvom vremenu!

NAJSTARIJI STANOVNIK DONJE TREŠNJICE, mart 2023.

U vreme društvenih mreža, trendova, virtuelnih života i filtera, ja se nađoh u jednoj, po svemu, analognoj priči.

Nedavno je Bogdan Erić (1929) proslavio svoj 94 rođendan. Zbog korone i svih komplikacija kojima nas je izložila, nisam dolazio kod čika Bogdana. Pomislio sam da je ovo odličan povod. Najavio sam se posredno, preko njegove unuke Marijane. Javljeno mi jeda mogu da dođem kad god poželim. Čim sam se pojavio, dočekala me je  rečenica: „Nisi bio dugo!“

Seli smo uz koka kolu. Kaže mi sagovornik da je nekada, kao mlad, umeo da popije po koju rakijicu, ali se nikada nije opijao. Pušio nije nikada. Sa ponosom mi kaže da je napunio 94 godine, kako kaže: „Sade devedeset peta!“ Poneo je titulu najstarijeg stanovnika Donje Trešnjice.

Pitam ga za zdravlje. Kaže da je bilo dobro. Pred Aranđelovdan na sedam dana izašao je u ve-ce, a nestalo struje. Bio je gore, na spratu, pošao da otvori vrata i pao je. Uvrnuo se nekako, pao na leđa, tri metra je klizai po podu i udario glavom. Pomogla mu neka sportska krema koju mu je sin Milan uzeo prema preporuci lekara. Sada je dobro.

I sada čita uz naočare. Kupuje knjige posredstvom Interneta. Kupio je osam knjiga ove zime. Donese mu kurirska služba kući, na prag, ili mu sin preuzme na poslu i donese.

Na moje pitanje kada mu je u životu bilo najteže, rekao je da je to bilo onda kada mu je umro otac, a potom i mati. Imao je i brata koji je  bio u Šestoj proleterskoj brigadi u Bosni za vreme Drugog svetskog rata. Išli su tamo na dopunu. Bio je u Bosni od jeseni do proleća. Otpustili su ga sa položaja jer je imao vodu u plućima. Čika Bogdan se priseća da je išao sa bratom i ocem lekaru u Šabac. Međutim, tog proleća brtmu je umro.

Ne kaje se starina ni zbog čega, niti žali zbog nečega što nije uradio. Voleo je da radi „dobrovoljno“. Otac mu je bio dobar i pošten radnik, za sebe kaže da je bio isto dobar i pošten radnik. Na svom imanju od 14 hektara sam je ručno napravio 3,5 km puteva.

Tajna dugovečnosti, prema njegovom mišljenju, je da mladi treba da rade. To im i poručuje.

Zadovoljan je svojim životom. Jedino mu je nezgodno što mora da sedi od onoga pada na leđa. Do tada je redovno radio. Sada ga vuče da ide. Pokušavao je u dva tri navrata da izađe i da nešto radi na imanju, ali nije išlo. Uzda se da će sad, na proleće, moći. Ne voli da sedi u sobi kad je lepo vreme. Kaže da mu je i pokojna supruga Mara bila vredna. Ali, prirodno je da mora da se umre. Očigledno mu je njena smrt teško pala.

Što se planova tiče, očekuje da prezdravi i da opet nastavi da radi.

Povremeno mu svrati neko od starijih, njih petoro – šestoro. Malo svrate, popričaju. „Nema ko pre naroda. Nema ko da svrati“.

Ceo život proživeo je u Donjoj Trešnjici. Na moje pitanje da li bi, ako bi se kakvim čudom ponovo rodio, ponovo život proživeo ovde, blago je odmahnuo glavom i rekao: „Boga mi, ima i bolji’ mesta“. Na pitanje koja su to mesta, rekao je – u Mačvi. „Dole je bolje ako ćeš da radiš o zemljoradnji. Bolji su prihodi“.

Pre Drugog svetskog rata radio je na današnjem magistralnom putu Mali Zvornik – Ljubovija. Nakon toga, 1949. godine odlazi na dvogodišnje odsluženje vojnog roka u Ljubljanu. Odatle je prekomandovan u Novo Mesto, Baške Vode i Biokovo kod Splita. Nekada je radio po povratku iz vojske u pekari jer je taj zanat izučio u vojsci. Međutim prima poljoprivrednu penziju koju je sam uplaćivao.

Priseća se da ga je komšija Dušan Petrović, koji je radio u pekari, pozvao da i on tu radi jer je imao potvrdu iz vojske da je duže od godinu dana radio kao pekar. Otišao je iz pekare jer mu se otac razboleo, pa se vratio na imanje.

Putovao je u Čehoslovačkoj, sa sinom Perom. A sa penzionerima je išao na sva putovanja. Na svakom od tih putovanja kupio je po koju knjigu.  Kaže, „Volio sam to. Nek ostane makar unucima“.

Čika Bogdan ima na spratu svoju sobu u kojoj su njegove knjige. U tu sobu ne ulazi niko. O ovoj starini pisao sam jer je od 1956. godine svakodnevno pisao dnevnik. Kaže, pre dve godine, nakon 65 godina, prestao je da piše. Ali sve sveske sa zapisima su uredno sačuvane. Danas se odlazi u penziju sa 65 godina starosti, a čika Bogdan je toliko dugo pisao dnevnik, svojevrsnu hroniku sela. Tada sam o tim dnevnicima napiao sledeće:

 

Punih 65 godina starina je svakodnevno beležio vreme: kakvo je vreme bilo, u kom delu dana i koliko obilne su bile padavine, u kojoj meri je nakislo ili nije, koliki je bio minus, koliki je bio sneg, kolika magla...

 

Šta je radio: u kom delu dana, sa kime, šta se radilo, koliko je urađeno... Tako se saznaje kada je čistio kamen, kada je radio „oko puta“, koliko je sena sadenuto na kojoj njivi, koliko drva je gde pripremljeno, ko je doterao, čime, koliko tura... kada je šta okopano, koliko je prinosa bilo, koliko šljiva nakupljeno, koliko kazana ispečeno, koliko rakije se dobilo, kada su džanarike cvetale, kada šljive i ostalo voće..

 

O ukućanima: gde su išli, sa kime, kojim povodom, šta su prinovili, koliko platili, kada je na kući nešto odrađeno, ko je to odradio, u vezi slave, gajenja stoke i slično.

 

O cenama: Bogdan je beležio koliko je plaćao stočnu hranu, stoku koju je kupovao, koliko je pomagao drugima, koliko su bile članarine koje je platio, koliko je davao džeparca unicima kad su išli na ekskurzije (kao i relacije), kada su išli u goste... Zapisivani su i dani kada je poštar dolazio i donosio penziju, kao i iznos penzije. Kada je svraćao sveštenik, kojim povodom i koliko je plaćao.

 

Posebno je vođena evidencija o kupovini knjiga. U svojoj bilioteci, iako ima završenih samo četiri razreda škole, Bogdan ima preko hiljadu knjiga. Kupuje ih i danas, kaže, unuka mu poručuje posredstvom Interneta. Imao sam tu čast da fotografišem knjige koje još nije smestio onako kako planira, ali ih je preneo u novu kuću.

 

O rođenjima: zapisivano je ko se u familiji i komšiluku rodio, kada se išlo na babine, ko je ošao, kada su bila krštenja, svadbe.

 

O sahranama: susreću se zapisis kada je ko umro, kad je naš sagovornik išao na sahranu, kako, sa kime se vraćao... Inače, čika Bogdan je bio u prednjem čelu i vodio običaje na 120 sahrana, a potom je dužnost predao drugima.

 

O druženjima: u dnevniku je zapisano kada je svraćao u selu kod svojih prijatelja i sagovornika, kao i kada je neko od njih svraćao kod njega.

 

Priseća se da ga je otac, nakon četvrtog razreda osnovne škole, hteo da upiše na dalje školovanje u Zvornik, u građevinsku školu, ali se zaratilo.

Sada se, kaže, sve promenilo. Pre nije bilo ovoliko prevoza i automobila. Peške, preko brda za sat i po ili dva stizao je u Zvornik. Sada se mnogo lakše živi, ali je pre bilo ipak lepše. Najlepše mu je u životu bilo kada se oženio pa radio sa ženom. Ljudi su se promenili. Sada ne poznaje skoro nikoga od omladine. Pre su, kaže, stariji ljudi voleli da čitaju, dok sada ne čitaju već gledaju televiziju. „Knjige nisu za jelo – one su poslastica!“

Zadovoljan je jer sve ima a nikome nije dužan ništa. To je, kaže, najbolje.

Čika Bogdan me je ispratio do aute. Pokazao mi je novi pogon za sušenje šljiva. Dogovorili smo se da, čim se prolepša vreme, dođem ponovo u posetu i da sednemo poviše stare kuće odakle se vidi centar sela kao na dlanu, pa da malo popričamo. 

A obećanje valja ispuniti.