RADOZNALOST

Radoznalost je dobra. Ponekad. Ovo je priča o tome kako je, sve zbog radoznalosti pojedinaca, 1943. godine bombardovana Donja Trešnjica. Priču mi je ispričao Anđelko Lazić iz Gornjeg Amajića, star 88 godina.

Bila je u blizini Anđelka jedna kuća Živanovića. Bila je brojčana porodica. Jaka. Ispred njihove kuće bio je ogroman dud. Tu, ispod tog duda, okupilo se dosta sveta na Ivanjdan hiljadu devetsto četrdeset treće. Razgovaraju, jedu dudove, deca se igraju... Anđelko je, kao dečak izbrojao da se okupilo trideset šestoro muškaraca, žena i dece. I nastavlja:

Najedared, nešto zauja! Pojaviše se avioni. Nisko lete. Brojim ja, dvanes bombardera. Nisu bili Štuke, nego bombarderi. Odoše iza Zbira, pa počeše da kruže. Napraviše dva kruga. Onaj narad se razbeža, kogod... svako na svoju stranu. Kud je ko otišo, ne znam. Ja sam otrčo tamo, prema vodici, pod neku bukvu. Ja i Žiko Janković, pokojni, bili zajedno. Sklonimo se i gledamo. Napraviše dva kruga, pa počeše da tuču Trešnjicu... jooooooj!!! Gledamo ja i Žiko, kad jedan sruči lanac bombi. Ispadaju iz aviona. Tukoše, tukoše, tukoše... nekad, odoše. Posle tri sata, nije prošlo posle toga, naiđe jedan avion. Baca bombu u Trešnjicu, tu negde blizu crkve. Ubije jednu ženu i jednu krmaču. Ništa više. A od onog prvog bombardovanja nije bilo nijedne žrtve. Samo jedan čovek ranjen u ruku.

Posle nekoliko dana naraod se interesovao zašto je selo bombardovano. Doznalo se tada da je neki Gajo Erić, sa trešnjičkim popom i još dvojicom (Anđelko im je zaboravio ime) koji su imali konje, otišli na Vlaške njive da dvogledom osmatraju Zvornik koji je tada bio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) i kog su držale Ustaše. Međutim, i ustaše su osmatrale dominantne kote u Srbiji i primetili ih. Mislili su da su to partizani.

Oni odmah izveste nemačku komandu u Beogradu da se u Donjoj Trešjnjici nalazi garnizon sa tri hiljade partizana. Nemci pošalju bombardere na Donju Trešnjicu.

Treba, kaže Anđelko, razmisliti o svojim postupcima. Svašta može da se desi.

SELJAČKA BELA TORBA

Većina zanimljivih stvari dešava se iznenada. Tako je, pre nekoliko meseci, do mene dospe dnevnik koji je vodio Radenko Erić, starac iz Donje Trešnjice koji, nažalost, nije među živima.

Ima mnogo zanimljivih stvari u tom dnevniku. Ipak, jedan zapis mi je posebno okupirao pažnju. Zapisan je 24. aprila 1989. godine. Naslovljen je kao:

Seljačka bela torba.

Seljačka bel torba – iz te torbe su semenili njive, išli na gozbe, svadbe i sahrane, u juriše za otadžbinu, na stratišta...

Iz bele seljačke torbe nikli su naša nauka, kultura i civilizacija, naše dostojanstvo i sloboda.

Ona je othranila ratare, mudrace, pesnike i vojnike. Iz nje su nikli soliteri i fabrike.

Nije ovo prvi put da nas mudre starine opominju i da kroz sasvim jednostavan izraz saopšte mudrost sakupljanu decenijama iskustva.

Nisam iznenađen. Radenko je mnogo čitao. U dnevniku koji je vodio, usputno je zapisivao i knjige koje ej pročitao. Nema potrebe prenositi celokupan spisak ovde. Napomenuću samo neka dela koje je mudra starina čitala:

Idiot (Dostojevski), Tereza Raken (Emil Zola), Dama s kamelijama (Aleksandar Dima), Čiča Gorio (Balzak), Nečista krv (Bora Stanković), Lelejska gora (Mihailo Lalić), Daleko je sunce (Ćosić), Na Drini ćuprija i Travnička hronika (Ivo Andrić), Gorski vijenac (Njegoš), Dejvid Koperfild (Dikens), Ana Karenjina (Tolstoj)... nalaze se tu i Ćopić, Sremac, Zmaj, Šantić, Domanović, Kočić, Cankar, Nušić i tako dalje.

Nadam se, najiskrenije, da će neko od osnovaca ili srednjoškolaca pročitati ove redove. Ako ništa, bar zbog Seljačke bele torbe. 

VIŠE PUTA

Mnogo je zabačenih zaseoka i usamljenih kuća u Zapadnoj Srbiji. Obično, u tim usamljenim kućama žive starci. Sami. Sa njima, gase se i te kuće.

Kad se u šetnjama nabasa na ovakvu kuću, neće vam dozvoliti da prođete a da ne svratite. E, to je baš zadovoljstvo. Naročito kada je lepo vreme, od proleća do jeseni. Tada se seda u hlad ispod voćke u dvorištu.

Domaćini – željni razgovora. Prvo čime posluže slučajnog putnika (jer ovde se retko, gotovo nikad, ne prolazi – obično se dolazi sa namerom) jeste hladna izvorska voda i slatko.

Slatko danas mladi retko kuvaju. Pre ćete biti posluženi nekakvim čokoladicama. A bake su, nekada, kuvale slatko od šumskih jagodica, trešanja, šljiva, gunja...

Ono što mi se urezalo u sećanju je rečenica koju je domaćica uvek izgovarala:

– Uzmi, slobodno, više puta.

FIĆO

O izgovoru suglasnika H već sam pisao. Suglasnik H biva, u Zapadnoj Srbiji, izostavljen. Sa druge strane, kad je u pitanju suglasnih F, on biva najčešće zamenjen (ili, kako bi mudri i učeni rekli – vrši se supstitucija).

To slovo F je baš nezgodno. Kao dete čuo sam priču da je Vuk Karadžić, tražeći znak za glas F, ugledao ženu na česmi koja se podbočila dok je čekala da se voda natoči, i uzdahnula:

– Uffff!!!

U Zapadnoj Srbiji suglasnik F biva zamenjen, najčešće, suglasnikom V.

Ja sam se, inače, rodio u FIĆI – Zastava 650 (mesto rođenja mi je davno uništeno). Kum Đoko Gligorić povezao majku u bolnicu, li nije izdržala do tamo, nego se porodila ispred stare zgrade Doma Zdravlja u Malom Zvorniku.

Kum tada predloži da mi daju ime Filip da bi dobio nadimak Fićo. A u to vreme po Radalju su se kretali sinovi nekok Filipa, a nisu baš bili nešto ugledni.

Tako, najviše zbog Pere Vilipovca ja ne dobih to ime.

VREME

Ne dešava se često da čovek pročita neku knjigu, i da iz te knjige neki deo ili neku misao zapamti i citira u važnim situacijama. Valjda vremenom biva i kriterijum sve viši, pa čovek traga za nevakidašnjim i neobičnim mislima za koje utvrdi da su vredne pamćenja.

Nešto slično desilo mi se devedesetih godina prošloga veka. Ne sećam se knjige. Znam, bila je zbirka pesama.

Ne sećam se imena autora. Pamtim jedino jednu rečenicu koju je valjevski pesniik, Aca Vidić, u to vreme aktivan u Knjižnjvnoj omladini Valjeva, napisao u belešci o pesniku.

Pesnik je imao četrdeset i pet godina. Izdao je prvu zbirku pesama. Aco je o njemu napisao, između ostalog:

Počeo je da piše u četrdeset petoj godini života. Ni rano, ni kasno, ni na vreme...

Kako vreme odmiče, a moja radoznalost raste, ova rečenica počinje da me prati na svakom koraku.

SAVET

U Amajiću je živeo Vaso, deda koga su zvali Ćurak. Kada sam doselio u Amajić, već je bio u godinama. Starac vesele prirode, zanimljiv, umeo je da napravi haos u lokalnoj prodavnici jer je kupovao hleb svakog drugog dana, pa je te dane umeo da pomeša.

Jednom prilikom je kesu sa hlebom stavio na korpu automobila koji je bio parkiran pred kućom njegovog komšije Živka Zeće. Kolega stao autom pred dvorište pa, kada je izneo stvari, spustio auto do puta, i to zajedno sa Vasinim hlebom. Nastala opšta pometnja. Živko pitao:

– Đe vasin ljeb?!

Jedva ga pronašli.

Ali,najradije ga se sećam kada mi je davao savet kao iskusan i mudar čovek, koji je bio poznat i kao veliki švaler. Kaže Vaso meni:

– Ženi se kupuju samo gaćice. Kakvi parfemi i slične gluposti! To ništa ne valja! Samo ti njoj kupi gaćice.

Dobro. Složim se sa starcem. Mudrost je mudrost. Pitam ga zašto tako treba raditi. Kaže:

– Kad god ona ode da piški, seti se svog Vase!

Kad malo bolje razmisliš – ima logike...

Z’OČAS

Kada sam, sada već davne 1988. godine, došao u Šabac u treću godinu srednje škole, stanovao sam neko vreme kod tetka Vidojke.

Tetka Vidojka je po mnogo čemu bila čudo.

Znam da nikada nigde nije radila i da je završila samo četiri razreda osnovne škole. Ipak, primala je penziju i dobila je od „Zorke Šabac“ stan. Kako, to nikada nikome nije bilo jasno.

Bilo je mnogo priča vezanih za nju koje bih mogao da ispričam. Ipak, izdvojio sam dve, kao posebne.

Kad god bi tetka Vidojka htela da poveća kiriju, krenula bi sa pričom koja bi, otprilike, išla ovako:

– Skup život, jeben život, naopako i u z’očas!

Posle ovog dramatičnog početka, nastavljala bi:

– Ja sam se u životu namučila ko Pepeljuga! Sve s Babe na babu... (ovde je aludirala na to da je obilazila nekakve babe, ribala im kuće, prala im, spremala hranu i slično).

Trajala bi ta priča dobrih pola sata. Meni i cimeru ništa nije bivalo jasno. Odslušamo, nama nejasnu i neshvatljivu priču, a ona onda kaže:

– Pa, eto, ako bi moglo da kirija od sledećeg meseca bude...

Budući da je tetka Vidojka često dizala kirije, da ne bismo iznova slušali priču, već kod onog Skup život, jeben život, naopako i u z’očas! pitali bi je:

– Tetka Vidojka, koliko?

Drugo sećanje, koje mi se javi kada pričam o njoj, jeste javljanje na oglase.

Tetka Vidojka se javljala na oglase lične prirode koji su izlazili u Novostima. Jednom, dok sam bio sam, pozove me kod nje u kuhinju (što je samo po sebi bilo čudo). Kaže da joj napišem pismo.

Na sreću, pitam je da li se često jvalj na oglase, pa joj predložim da uradimo jedno univerzalno pismo. Nisam sačuvao primerak, ali je počinjalo, nekako, ovako:

– Crnka sam okruglog lica, situirana, sa stanom u centru Šapca. Imam 45 godina...

E, sad... Okruglog lica jeste bila. Situirana, takođe (prima penziju). Stan joj jeste u centru Šapca, u naselju Bare ali, tetka VIdojka je imala tada 65 godina.

Na kraju je sledilo adresiranje:

Večernje novosti,

šifra oglasa

Trg Marsa i Englesa

11000 Bograd

I dan danas moram dobro da razmislim kako se zovu.

Nije to bilo moderno vreme, nije bilo društvenih mreža niti mobilnih telefona, ali se ljudi, posredstvom oglasa, često okupljali i sastajali. Svakog vikenda sanekim drugim, a sve preko Trga Marsa a Englesa. Samo, ni dan danas mi nije jasno kako je prolazilo ovo sa godinama.