LUČ

Dok sam živeo u Užicu, imao sam priliku da vidim i koristim luč. Do tada, za nju sam samo čuo i o njoj čitao. Ljudi tih krajeva su na konjima nosili luč i menjali je za žito i ostale namirnice koje su im za život neophodne.

Razgovarao sam sa preostalim lučarima. Zanimalo me je šta je to luč? Pre svega, objasnili su mi da je to porodično zanimanje. Evo i zašto. Kada odseku neki četinar, obeleži se panj. Kažu, potrebno je da taj panj stoji u zemlji najmanje 65 godina. Posle tog vremena, panj otkopaju, a to korenje, prepuno smole, zapravo je luč. Otac obeležava panjeve za svoga sina.

Koristili su luč za potpaljivanje vatre, ali i za osvetljavanje. Ima specifičan miris i sagorevanjem proizvodi specifičnu svetlost.

Kažu još, lučari, da postoje ljudi koji imaju toliko razvijen osećaj da, krećući se po terenu, prepoznaju gde se pod zemljom nalazi panj star sedam ili više decenija. Zaista fascinantno.

Na užičkoj pijaci moguće jek upiti luč. Prodaju je kao štapiće u vezici (debljine kao olovke), ili kao cepanice, na kilo.

Lučari polako nestaju. Proizvođači hepo-kocki su im preuzeli posao.