Ovu priču ispričao mi je, sada već pokojni, Milisav Radić
iz Donje Borine.
Neka Ruža, iz Brasine (opština Mali Zvornik), dobije savet
od svojih ukućana da za okopavanje kukuruza traži dnevnicu najmanje deset
hiljada (tadašnjih dinara). Ne bi predstavljalo nikakav problem da Ruža nije
bila nepismena, a „nije znala ni u pare“.
Na drugom kraju sela sinovi jednog domaćina koji, takođe,
nije bio pismen i nije znao u pare, posavetuju da kopača ne plaća ni slučajno
više od dvanaest hiljada. Imali dosta imanja, pa im trebalo kopača.
Kako to život voli da „udesi“, sretnu se baš njih dvoje.
Razgovor je, kažu, tekao otprilike ovako:
– Ružo, bi li kopala? Treba nam kopača.
– Bi! Što ne bi.
– Eto, mi bi platili dvanes ’iljada.
– Slušaj, ja ni mom bratu ne idem bez deset iljada!
– E, mi toliko ne možemo da platimo!
I, tako, raziđu se bez pogodbe.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.