BOJSE I GAJBUN

Još kao mali sam čuo, zapamtio, čak i naučio da upotrebim dva izraza za koja do dana današnjeg nisam utvrdio šta znače. Niko, pa čak ni oni koji ga koriste, nije znao da mi objasni njihovo z načenje.

To su izrazi bojse  i gajbun.

Evo primera iz razgovor koji se odvijao prilikom prodaje prasića:

– Jeste li mislili da ovo veće prase ostavite vama?

– Pa, bojse, jesmo. Mislili smo.

I onda, kao i svaki put kada sam taj izraz čuo, zazvučao mi je kao poštapalica. Ali, šta taj izraz znači, ostalo mi je nerazjašnjeno do danas.

Na sličan način upotrebljeno je i gajbun.

Sa starim ljudim iz ovoga kraja izgubiće se još dosta reči i izraza. Nesumnjivo jda da ne mogu ovde da zabeležim sve. To mi nij ni namera. Beležim one koji su obeležili moje detinjstvo.

Evo još nekih primera:

– Eno i’ se gonjaju po avliji. (dvorište)

– Ako ste završili, onda džada! (put)

– Idu on za Đurđevdan od kuće do kuće i svira ćemane. (violinu)

– Otkuj jedno presmo pa prođite tuda. (deo drvene ograde)

– Otkovala se jedna portljika, idi zakuj je. (jedna uspravna letva na drvenoj ogradi)

– Obezbedio sam japiju, sad mogu da dižem krov. (drvena građa za krov)

– Sutra pravimo šljeme. (proslava podignute drvene građe za krov kuće)

– Natovarila mi ogranjaka ko da sam dvaesnica. (devojka od dvadeset godina)

– Kako da ga ne znam, pa mi smo suvrst. (vršnjaci)

Moglo bi se danima nabrajati. Tako je kod nas kolač slavski hleb, a ne slatkiš.

A šta znače gajbun i bojse, nisam uspeo da odgonetnem.