PUSARA

Još kao dečak od petnaest ili šesnaest godina, dok sam još živeo u Radalju, čuo sam nadimak porodice iz Gornjeg Amajića – Pusare. Tada me nije zanimalo odakle taj nadimak.

Desetak godina kasnije, sa drugom sam šetao po Amajiću. Idemo tako putem koji razdvaja ledinu i šumu, kad on povika:

– Eno pusare!!!

Ja se, kako kažu naši stari, obzirem gde ću da vidim Rada ili Gojka Pusaru. Pogledam u Slavka, a on gleda u krošnju. Pomislim da se neki od njih popeo na drvo.

Gledam, i dalje ne vidim. Pitam ga:

– Gde je?

– Eno je skače! – ispali on ko iz topa.

Pogledam malo bolje i vidim vevericu kako skače sa grane na granu.

– Vevericu? – pitam.

– Pa to ti i kažem! Pusaru!

Tako sam naučio novu reč: PUSARA. U prevodu – veverica.

Nikada više nisam čuo da negde ovako nazivaju ovo ljupko stvorenje. Razmišljam, šteta da se zaboravi.

NEKADA I JA BEJAH LEP

Za sebe obično u šali (ali i bez šale) kažem da sam čupav, ćorav, nosat, bradat! I nije da nisam. 

Međutim, vrcavi duh stanovnika Zapadne Srbije, jednostavno, ispoljava se u svemu.

Rođen sam u Radalju, selu u opštini Mali Zvornik. Žene, koje su me poznavale kao malog, ne žele da kažu da sam sada ružan. Ne! One kažu:

„Jaoj, što si ti bio lep, kad si bio mali!“

Obično dodam: „Hoćete reći da sam sada ružan?!“

Tu se žene malo uzmucaju, ali vešto krenemo na neku drugu temu.

Moju fotografiju iz sadašnjih dana neću uneti. Ali, da su žene bile u pravu, možete pogledati na fotografiji. Što bi Mika Antić rekao: Lep ko na reklami za sapun.

POSLOVIČNO

Stari ljudi, u ovom delu Srbije, umeli su na primeren način da uzvrate na neljubaznost, sebičnost, kukavičluk, bilo šta negativno. Što bi rekli, umeli su „da očitaju lekciju“ ali na fin način.

Jedan vozač autobusa ispričao mi je ovaj događaj. Bilo je to u autobusu koji je saobraćao na relaciji Loznica – Krupanj. Tada je još uvek postojao i saobraćao prevoznik Loznica transport.

Povremeno, što je i očekivano, u autobuse su ulazili kontrolori. To je razumljivo i sasvim normalno. Međutim, kontrolori su bili gotovo uvek, ja često kažem poslovično, neljubazni.

Tako, kontrolori u svom maniru vrše kontrolu (jedan upada na prednja, drugi na zadnja vrata). Jedan deda u narodnoj nošnji, stari Rađevac, mudar, prepreden, sedi mirno i čeka. Zatraži kontrolor kartu od dede. On otvori novčaanik u kome je bilo desetak autobuskih karata i kaže:

– Sinko, jedna od ovih je. Ko će znati koja je.

Krene kontrolor da gleda serijske brojeve (tako su se nekada karte štampale) svih dedinih karata. Na kraju, već smoren, kaže:

– Đede, nije ni jedna!

– Joj, sinko, ondaje sigurno ova!

Tada se deda maši za svoju šajkaču i iz nje izvadi važeću kartu. Tu je zadenuo čim ju je kupio. Kontrolor nije smeo da viče na dedu. Imalo je tada bar tog poštovanja prema starijima. A da li je naučio lekciju – ne znam. A da je deda očitao – Boga mi, jeste.

INTEGRITET

Ovu priču ispričao mi je, sada već pokojni, Milisav Radić iz Donje Borine.

Neka Ruža, iz Brasine (opština Mali Zvornik), dobije savet od svojih ukućana da za okopavanje kukuruza traži dnevnicu najmanje deset hiljada (tadašnjih dinara). Ne bi predstavljalo nikakav problem da Ruža nije bila nepismena, a „nije znala ni u pare“.

Na drugom kraju sela sinovi jednog domaćina koji, takođe, nije bio pismen i nije znao u pare, posavetuju da kopača ne plaća ni slučajno više od dvanaest hiljada. Imali dosta imanja, pa im trebalo kopača.

Kako to život voli da „udesi“, sretnu se baš njih dvoje. Razgovor je, kažu, tekao otprilike ovako:

– Ružo, bi li kopala? Treba nam kopača.

– Bi! Što ne bi.

– Eto, mi bi platili dvanes ’iljada.

– Slušaj, ja ni mom bratu ne idem bez deset iljada!

– E, mi toliko ne možemo da platimo!

I, tako, raziđu se bez pogodbe.

LUČ

Dok sam živeo u Užicu, imao sam priliku da vidim i koristim luč. Do tada, za nju sam samo čuo i o njoj čitao. Ljudi tih krajeva su na konjima nosili luč i menjali je za žito i ostale namirnice koje su im za život neophodne.

Razgovarao sam sa preostalim lučarima. Zanimalo me je šta je to luč? Pre svega, objasnili su mi da je to porodično zanimanje. Evo i zašto. Kada odseku neki četinar, obeleži se panj. Kažu, potrebno je da taj panj stoji u zemlji najmanje 65 godina. Posle tog vremena, panj otkopaju, a to korenje, prepuno smole, zapravo je luč. Otac obeležava panjeve za svoga sina.

Koristili su luč za potpaljivanje vatre, ali i za osvetljavanje. Ima specifičan miris i sagorevanjem proizvodi specifičnu svetlost.

Kažu još, lučari, da postoje ljudi koji imaju toliko razvijen osećaj da, krećući se po terenu, prepoznaju gde se pod zemljom nalazi panj star sedam ili više decenija. Zaista fascinantno.

Na užičkoj pijaci moguće jek upiti luč. Prodaju je kao štapiće u vezici (debljine kao olovke), ili kao cepanice, na kilo.

Lučari polako nestaju. Proizvođači hepo-kocki su im preuzeli posao.

KRAJNJE VREME

Kad sam, kao mlad učitelj, 1993. godine počeo da radim u Voljevcima, selu u opštini Mali Zvornik, imao sam šest učenika raspoređenih u četiri razreda. Izuzetna deca. Zdrava, bistra, prava seoska deca.

Do škole sam pešačio oko tri kilomentra, kao uz nos. Ja mlad, stekla se tu i dobra kondicija. Sećam se, zimi bi neko od roditelja proprtiо deci put do škole. O nda bi deca krenula u susret svom učitelju – da mi proprte. Sretnemo se, ispozdravljamo, pa zajedno do škole. Prvi čas bi uvek seli oko stare bubnjare, napravljene od bureta. Ispred bi stavili čizme, na njih čarape – da se osuše. I onda bi krenuo razgovor...

Među tim đacima bo je jedan koji se zvao Dragoslav Lukešević. Deca ga zvala Gajo. Pitam zašto ga tako zovu, a on mi odgovori da ga je majka rodila u gaju. Bila na kopanju, i kada je porođaj krenuo, otišla do gaja pored njive, u ’ladovinu, i porodila se. Nije to bila retka pojava u ovom delu Srbije.

A umeo je, povremeno, da svrati u školu na kafu Ljubo Ristić, dobroćudna starina. Bilo je to vreme one velike inflacije, rat u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, ljudi počeli da se izopačuju... Na kraju, pred odlazak, uvek bi rekao: „E, moj Učo, došlo je krajnje vreme!“ (misleći na poslednje vreme).

Ne znam šta bi Ljubo rekao sad... Kakva su tek ovo vremena...

VARNICE

Imao sam tu sreću da sam video mnoge stvari koje danasšnji mladi neće imati priliku. I da čujem.

Ljudi su, nekada, u ovim krajevima, pušili duvan. Priznajem, zbog ekonomskih razloga puše i danas. Međutim, u protekla vremena ljudi su gajili duvan, sušili, sekli ga (na jedan način za savijanje cigareta a drugačije za lulu).

Cigareta se palila pomoću dva bela oblutka i jedne vrste gljive, koja je sušena i pripremana za tu svrhu. Uzme se parče te gljive, stavi se na beli oblutak (veličine da lepo stane u ruku), a onda se udara kamen o kamen. Tako se proizvede varnica koja upali gljivu. Zapravo, ne upali je bukvalno, već je zažari. Pušač malo dune, pa kada se gljiva zažari, na tom žaru upali cigaretu.

Naravno, prethodno je trebalo izvaditi duvankesu, uzeti papir, uzeti potrebnuk oličinu duvana, smotati cigaretu, liznuti papir i zapaliti. Umeo je taj proces da potraje. Naročito ako bi pušač malo popio.

Zašto je sve ovo važno?

Kažu, kada bi nki domaćin došao kod komšije da pozajmi volove da izvuče malo drva, ili da nešto uzore, podrlja, svejdno šta, vlasnik volova bi ga prvo pitao da li puši. Ukoliko bi dobio potvrdan odgovor, dobio bi volove.

Ukoliko bi rekao da ne puši, domaćin mu ne bi dao volove. Kod pušača volovi će, povremeno, da odmore dok on pripremi i ukreše cigaretu. A ovaj nepušač bi „terao volove ko Bog đavola“.