SVAKOJAKI

I u davna vremena, kao i danas, beše svakojakih ljudi. Samo, u ta davna vremena neko je uzimao u obzir stanje ljudi zarad davanja poreskih olakšica.

Za primer uzeo sam selo Radalj. Sledi Popis poreskih glava, 21. avgusta 1839. godine i izvod razloga zašto su ljudi oslobađani od poreza:

1. Jovan Đurđević, dva sina oženio (osl.). 

2. Pekan Savić, sakat (osl).

3. Todor Ilić, krvlju mokri (osl.).

5. Stojana, popadija, udovica, u siromašnom stanju (osl.).

9. Stojan Živanović, nezdrav iznutra. (osl.).

10. Tešo, sakat u jednu nogu (osl.).

11. Nikola Savić, sakat i neimućan (osl.).

13. Marijan Lazić, kvaran i siromašan. (osl.). 

17. Cvejo Petrović, star i veoma neimućan (osl.). 

19. Panto Krsmanović, kvaran i neimućan (osl.). 

21. Milo Jovanović, po zanatu dunđerskom a bez baštine (osl.).

26. Petar Kostadinović, tri sina oženio (osl.). 

37. Jevto Vasić. Cvejo, brat njegov, besomučan (osl.).

44. Ilija Vasić, kvaran i neimućan (osl.). 

47. Nestor Blagojević, opterećen ludom ženom (pola por.).

52. Jovan Stefanović, star preko 70 godina, (osl.). 

53. Savo Ivanović, star 75 godina i neimućan (osl.).

55. Teodor Ivanović, četiri sina oženio (osl.).

57. Ilija Lukić, lud s ludom decom (osl.).

58. Đuro Aćimović, bez baštine i imenija (osl.).

59. Spasoje Đukanović, lud i neženjen (osl.).

60. Jovan Đukić, neimućan zbog pohare od Turaka (osl.).

61. Marko Lukić, udov rđavu baštinu bez imenija (osl.).

Kada sam prvi put na društvenim mrežama objavio ovaj spisak, pitali su me šta znači reč besomučan.

Pavle Ćosić i saradnici, Rečnik sinonima, Beograd 2008, navode: (značenje izvedeno preko sinonima) ludo, nerazborito, suludo, sumanuto, mahnito, ludački, bezumno, izbezumljeno, neprisebno, izvan sebe, ne rasuđujući, bezglavo, u bunilu, u ludilu, pomamno, raspamećeno, bez pameti.

Beše, tada, i besomučnih, i sakatih, i kvarnih, siromašnih i neimućnih, bez baštine, ludih, opterećenih ludim ženama, poharanih...

Ove izraze danas su zameniki neki moderniji. Prilike su, otprilike, ostale iste.

POSLEDNjI KOVAČ

Uroš Todorović, kovač u Donjoj Trešnjici, rođen 1941. godine – poslednji kovač u ovom kraju. Stupio je 1954. godine na kovački zanat i ostao kovač do današnjih dana.

Masjtor, kod koga je učio zanat često ga je tukao – naročito kada neko svrati, da bi se pravio važan. Kovačka radnja će sa njime biti zatvorena jer, kaže, mladi su dolazili, počinjali da uče i odlazili. Prljavo im mnogo!

Gladne godine. Priseća se početka tih davnih pedesetih godina prošlog veka. Bile su to posleratne, gladne godine. Mnogo je bilo sirotinje. Nije se imalo ni obuće. Išlo se i boso u školu. Zimi „ko je bio mogućniji, imao je obuću, Ko nije pravili smo zepe zvane, od ovčije i kravlje kože. I opanci. I to ti je“.

Sva deca su bila angažovana kući kao čobani. Svi su čuvali ovce, goveda i svinje i pre i posle škole. Uopšte, vladala je velika disciplina prema deci.

Sluga. Budući da su mnogi bili siromašni i da je teško bilo ishraniti višečlanu porodicu, davali su decu za „služinčad“. I čika Uroš se seća da su ga njegovi dali tetki kao slugu jer im je sin otišao u vojsku, a imali su dosta stoke. Dete sluga je radilo sve što je trebalo a zauzvrat imalo je šta da pojede. Odeću i obuću dobijalo je jednom u godini ili čak u dve godine. On je postao sluga sa šest godina. Onda, priseća se, došao je otac po njega posle dve godine i odveo ga kući da bi sutradan krenuo u školu. „Ko sad kuka da nije dobro... sačuvaj bože!!!“

Deca su se igrala, kako naš sagovornik kaže, „malo šale“, odnosno preskakanja, onda „povru gore“ (igra poput današnje igre „lanaca“. tj „Eberećke, ebertute“ – deca stoje i drže se za ruke, a odabrano dete se zatrči i pokušava da probije lanac).

Lopta. Igrali su čak i malo fudbala. Loptu su, kaže vremešni kovač, pravili od brezove gljive. Na brezi se pronađe gljiva, otkinu je, zatim je skuvaju da malo „omekani“, a potom je nožem oblikuju u loptu. Bila je veličine veće grudve. Pored fudbala služila je i za igranje „Crte“. Jedno dete stoji samo iza crte. Na znak drugovi mu bace loptu. Njegov zadatak je da uhvati loptu, da pritrči do crte i gađa drugove. Ukoliko neko biva pogođen, zauzima mesto iza crte, a onaj koji je gađao pridružuje se ostaloj deci.

Radio prijemnik. Kada su u selu učitelji bili Mara i Rade, ima li su radio-prijemnik. A niko drugi u selu ga nije imao. Uveče bi radio izneli na prozor. Skupi se puno školsko dvorište naroda da sluša. „A svi mi se čudimo, onako, kako se čuje odakle kad nema nikoga!“.

Od ovih generacije niko nije završio neke visoke škole. Nisu roditelji imali mogućnost da decu dalje školuju. Najčešće se ostajalo na četiri razreda. Jedini koji je otišao odavde bio je Mitar Erić – „Bio je malo mogućan!“. Umro je poodavno.

Kovački zanat. U radionici koju je sagradio pre više od šest decenija majstor Uroš i danas ulazi s radošću, oran za posao, ali, kako kaže, sve mu ređe navraćaju mušterije i sve je manje onih koji imaju volove za potkivanje. Nekada je potkivao i po deset pari volova na dan, a sada danima nema ni jednog.

Uroš se bavi i drugim poslovima, naročito poljoprivredom. Sada je drugo vreme. Ljudima manje treba pomoć kovača. Nekada su ljudi na sve strne tražili potkivanje, popravljanje zaprežnih kola, pravljenje špeditera... Radi čika Uroš i bravariju. Kako voli da kaže: „Sve što ima veze s metalom, moja je struka“.

Moj prijatelj, novinar, Slobodan Boban Pajića u zajedničkom razgovoru sa kovačem, zapisao je njegovo kazivanje o potkivanju.

„Potkivanje je posebna grana i za to treba dodatna praksa i znanje. To je ‘jači’ zanat. Moraš da pronađeš živac, da napraviš pločicu i da je prišiješ tako da ne dohvati nerv koji ne treba, da ne povrediš životinju. To je skoro pa doktorski posao. Nema greške jer ako od 80 klinova udarim jedan pogrešan, vo hramlje i nije dobro. Na sreću, nisam imao takvih problema. Probleme rešavam na vreme, unapred, sve pripremim i onda nema promašaja“.

Čika Uroš u selu okiva sekire, motike, lopate, popravlja polomljene vile, ašove, grabulje, kuje i oštri kose, kleap raonike... Nekada je bilo toliko posla da je jedva stizao da odradi. Dešavalo se da „ispadne da slažem“.

I nastavlja: „Koristim ćumur za zagrevanje metala, a kada zataji stari meh, onda je tu usisivač na struju. Ako se ohladi metal, ja ga ponovo zagrejem i opet sve bude kako treba. Inače, najviše volim da potkivam volove. Nekad ih je bilo mnogo, a sada dva-tri para u celom selu. Od tog zanata sam lepo živeo, odškolovao decu i izveo ih na pravi put. Danas je malo posla, ali, bez obzira, čak i kada se desi da radim u njivi, a neko dođe u kovačnicu, ostavljam sve i završavam prvo taj posao. Zemlja neće pobeći, a mušterija ne može uvek da čeka. Oni plate, a ja uradim, sve kako se dogovorimo. Dolaze mi iz okolnih sela, a skoro je došao čovek iz Velike Reke da mu popravim raonik od traktora. Kada sam uzeo macolu od pet kila on se iznenadio s kakvom lakoćom baratam njome. Čude se ljudi kako u ovim godinama imam snage i kondicije, a ja u stvari imam tehniku i dobru volju“. Desi se nekada da posao ne ide kako treba. Tada ostavi sve, pa drugi dan ponovo krene ispočetka i sve završi bez problema.

„Ima dana koji su baksuzni, a možda ni ja tog dana nisam kako treba. Eto, danas ne radim jer me pre par godina na današnji dan ujela zmija šarka“.

Kovački zanat nema kome da prenese. „Dolazili su mnogi, pokušavali da rade i nauče, ali brzo odustanu. Neće da se muče, kažu, prljav je posao a zarada mala. Svi bi na brzinu do para. I moja deca su otišla za svojim poslom, tako da će ova radnja raditi dok budem ja mogao da dolazim u nju“.

PORODIČNA HRONOLOGIJA DUGA 65 GODINA

Sa bogdanom Erićem, starcem iz Donje Trešeice, prvi put sam razgovarao kada sam pikupljao građu o našoj školi. Budući da je rođen 1929. godine, bio je idealan sagovornik.

U tihom i blagom razgovoru, kakav je i sam Bogdan, došao sam do saznanja da od 1951. godine, po povratku iz vojske, skoro svakodnevno vodio dnevnik.

Najavio sam se, i 21. decembra 2015. godine otišao do starine. Sačekao me je u dvorištu. Iza se pojavila njegova nešto mlađa supruga, baba Mara, noseći uvezanog sena na leđima.

Ušli smo u staru kuću. Ima Bogdan sarađenu veliku kuću, ali radije on i baba provode vreme u staroj „šeperuši“ započetoj 1901. godine, a kasnije dorađenoj još jednim odeljenjem. Priseća se da je to bila „ognjištara“ sa jednom prostorijom u kojoj je bilo ognjište i drugom kao sobom.

Na pomen dnevnika, gotovo stidljivo me je uveravao da to nije interesantno ni za koga, samo za njega. „Pisao sam kada je padala kiša, šta sam radio i ništa drugo“.

Kaže da je u Donjoj Trešnjici živeo Mihailo Tadić koji je najbolje znao i pamtio. Bogdan ga je pitao da dođe kod njega i da zapiše sećanja na događaje, na šta je Mihailo pristao. Kada je krenuo, nasuo je litar rakije, i usput saznao da je Mihailo loše. Kuća je bila, seća se, puna naroda, a „on leži i krči“. Te noći je i umro. „On je sve znao tačno. I osta nezapisano“.

Bogdan mi se pohvalio da čita najnovije knjige Mire Marković i Tome File. Baba mara kaže da ima „puna kola knjiga“, da mnogi dolaze da pozajme knjige da čitaju, ali slabo vraćaju. I pridodala je da deda mnogo radi, da bi trebalo da smanji rad.

Dođe vreme i za dnevnike. Preda mnom su se našle dve sveske (a ima ih mnogo). U njima zapisi od dve do tri rečenice, pa do skoro jedne strane.

Punih 65 godina starina je svakodnevno beležio vreme: kakvo je vreme bilo, u kom delu dana i koliko obilne su bile padavine, u kojoj meri je nakislo ili nije, koliki je bio minus, koliki je bio sneg, kolika magla...

Šta je radio: u kom delu dana, sa kime, šta se radilo, koliko je urađeno... Tako se saznaje kada je čistio kamen, kada je radio „oko puta“, koliko je sena sadenuto na kojoj njivi, koliko drva je gde pripremljeno, ko je doterao, čime, koliko tura... kada je šta okopano, koliko je prinosa bilo, koliko šljiva nakupljeno, koliko kazana ispečeno, koliko rakije se dobilo, kada su džanarike cvetale, kada šljive i ostalo voće..

O ukućanima: gde su išli, sa kime, kojim povodom, šta su prinovili, koliko platili, kada je na kući nešto odrađeno, ko je to odradio, u vezi slave, gajenja stoke i slično.

O cenama: Bogdan je beležio koliko je plaćao stočnu hranu, stoku koju je kupovao, koliko je pomagao drugima, koliko su bile članarine koje je platio, koliko je davao džeparca unicima kad su išli na ekskurzije (kao i relacije), kada su išli u goste... Zapisivani su i dani kada je poštar dolazio i donosio penziju, kao i iznos penzije. Kada je svraćao sveštenik, kojim povodom i koliko je plaćao.

Posebno je vođena evidencija o kupovini knjiga. U svojoj bilioteci, iako ima završenih samo četiri razreda škole, Bogdan ima preko hiljadu knjiga. Kupuje ih i danas, kaže, unuka mu poručuje posredstvom Interneta. Imao sam tu čast da fotografišem knjige koje još nije smestio onako kako planira, ali ih je preneo u novu kuću.

O rođenjima: zapisivano je ko se u familiji i komšiluku rodio, kada se išlo na babine, ko je ošao, kada su bila krštenja, svadbe.

O sahranama: susreću se zapisis kada je ko umro, kad je naš sagovornik išao na sahranu, kako, sa kime se vraćao... Inače, čika Bogdan je bio u prednjem čelu i vodio običaje na 120 sahrana, a potom je dužnost predao drugima.

O druženjima: u dnevniku je zapisano kada je svraćao u selu kod svojih prijatelja i sagovornika, kao i kada je neko od njih svraćao kod njega.

Imao sam priliku da pogledam deo od imanja veličine 14 hektara „u komadu“. Imanje je „održano“, sve biva urađeno što treba.

Na kraju sam se zahvalio sagovorniku uz obećanje da ću mu poslati nekoliko knjiga na poklon. Dozvolio je da zavirim u njegovu intimu. Shvatili smo obojica da su sveske u koje je zapisivao dragocene i da predstavljaju blago za njegovu porodicu, mada se nalazi u njima i obilje građe koje je zanimljivo za proučavanje iz mnogo uglova.

Budući da je Bogdan išao u školu od 1936. do 1939. godine, pitao sam ga o nekim zanimljivostima iz života tog v remena.

Gramofon. Učitelj je, u to vreme, imao gramaofon. Bogdan kaže da ga je tada prvi put u životu video. Kako se priseća, učitelj bi navio gramofon („navrne, navrne“), stavio bi ploču i učenici su slušali muziku.

Gladovanje. Deca su u to vreme donosila hranu u školu od kuća. Imali su dve torbice. U jednoj se nalazio pribor za školu – knjižara, a u drugoj, sa druge strane, hrana – nju s zvali spremačica. U Donjoj Trešnjici je tada bilo mnogo siromašnih. Radilo se isključivo na imanju, nije bilo zaposlenja kao danas. Gladovalo se. Često nije bilo ni proje, a kamoli čega drugog.

Odeća dece bila je tkana od kudelje. Neretko je bila nedovoljna za hladne dane.

Poslovna komunikacija. Sva zvanična i službena komunikacija obavljala se posredstvom „pandura“, koji je bio zadužen za prenošenje poruka u i iz sedišta sreza u Krupnju. Išao je isključivo peške. Tako se išlo svuda: u Krupanj, Loznicu, Ljuboviju, Valjevo...

Sa Bogdanom Erićem ću se sresti ponovo, to sa sigurnošću znam, i popričati još o mnogo čemu. Ispratio me je kako dolikuje, a od „njegove babe“ sam dobio tri jabuke za usput. A ko zna, možda se i ja nađem na stranicama njegovog dnevnika.

STAJATI ili STOJATI?!

Prema Rečniku srpskog jezika, ali i na sajtu http://kakosepise.com, piše se i jedno i drugo.

Nesvršeni glagoli stajati i stojati su sinonimi u svim značenjima.

Prezent i jednog i drugog glagola glasi stojim – stojiš – stoji – stojimo – stojite – stoje.

Radni glagolski pridev od glagola stajati je stajao – stajala, a od glagola stojati je stojao – stojala.

Ali ZAPADNA SRBIJA, prepuna svojih specifičnosti, pravi razliku (distinkciju) ova dva pojma.

Stajati – biti na nogama (kao osnovno značenje), ili zaustavljati vozilo i slično.

Stojati – ljubaviti sa nekim. Njih dvoje su nekad stojali. Ona je stojala sa Živanom.

IKAVICA

Da, IKAVICA. U radovima dijalektologa o govoru zapadnog dela Srbije (dela nekadašnjeg azbukovačkog i rađevskog sreza) u prvoj polovini prošloga veka, govori se o autohtonoj ikavici.

Istina, imao sam prilike da razgovaram sa starinama koje su tako govorile, ali se, nažalost, njihovim umiranjem jezičko blago gubi.

Evo primera:

– Biži tamo (Beži tamo);

– Baci priko plota (Baci preko plota);

– Smiju se (Smeju se);

– Sikira (Sekira); i slično.

Čak sam u Gornjoj Ljuboviđi susretao izraze poput:

– Vidi ga koliko ditić izrasto (Vidi ga koliki đetić izrastao);

– Uzmi varenog mlika (Uzmi kuvanog mleka).

IZGOVOR SUGLASNIKA – H –

U zapadnoj Srbiji, uz Drinu (pre svega u Azbukovici), ne izgovara se suglasnik – H. Taj suglasnik je u potpunosti izostavljen u govoru starijih ljudi. Tako se može čuti:

Ajmo, leb, oću, rom (u levu nogu pa ramlje) i slično.

Reč MAHALA izgovarana je MAALA (suglasnik H zamenjen je samoglasnikom A), pa se u izgovoru čuje MALA sa dugim prvim samoglasnikom – A.

Zanimljivo je da čovek kome je u matičnoj knjizi zavedeno ime MIHAILO biva oslovljavan sa: MIAILO, MIJAILO, MIKAILO, samo nikada ne MIHAILO.

Još ZANIMLJIVIJE je to što sa druge strane Drine, naročito muslimansko življe, ali i srpsko, izgovara suglasnik – H, i to ne kao tipičan zadnjonepčani suglasnik, već „dijafragmatično“, odnosno „iz stomaka“.

Zanimljive razlike na obalama jedne reke.