DECA

Živimo u vremenu u kome su deca preterano zaštićena od strane roditelja, baba i deda. Najgore je to što, zbog svoje sebičnosti, odrasli učvršćuju loše ponašanje dece i tako stvaraju od njih zle ljude.

Dete od pet ili šest godina će na igralištu da kinji i maltretira dete od dve godine. Odrasli, koji su ga doveli će to posmatrati. Čak će se i smeškati tome kako je njihovo dete „glavno“.

Međutim, ukoliko bi se pojavilo neko treće dete, starije od njihovog, i kada bi na isti način kinjilo njega, oni bi reagovali.

Na ovaj način se kod dece učvršćuje takav oblik ponašanja u kome je sasvim normalno, čak poželjno, kinjiti i maltretirati slabije od sebe.

Jer, zli ljudi stvaraju zlu decu.

SREĆA

Jednom mi je jedna žena iznenada prišla, zagrlila me je i poljubila u obraz. Pomislio sam tada da je to početak jedne velike sreće. Međutim, pogrešio sam. Taj trenutak – to je bila sreća...

Sreća nema trajanje. Sreća nema početak i kraj. Sreću ćine trenuci.

Prava je mudrost prepoznati te trenutke. Još veća mudrost je stvarati ih...

Danas živimo u vremenu u kome se sreća meri materijalnim. Ljudi pokušavaju trenutke sreće da kupe. Mnogima to i uspeva jer za drugo (osim kupljenogi plaćenog) ne znaju.

Postavlje se pitanje šta ih čini srećnim onda kada sve što su kupili to ne čini. Odgovor je jednostavan: Srećnim ih čini tuđa nesreća. 

KULE

Ne brinite, neće nas vanzemaljci posetiti.

Ranije – možda, ali sada sigurno NE!!!

Ne tako davno, ljudi su gradili kule u oblacima. Lepe, predivne... One su govorile o našim nadanjima, željama, pokazivale su koliko smo bogati duhom, kuda i čemu težimo, u kojoj meri smo spremni da volimo...

A onda smo počeli da želimo samo materijalne i prizemne stvari... Zaboravili smo kule u oblacima, zapustili ih.

Vanzemaljci, i kada bi krenuli prema ovoj našoj nesrećnoj planeti, prvo što bi videli jesu zapuštene, u kororv zarasle i porušene kule u oblacima... (poput sela u Srbiji...) Sigurno ne bi poželeli da nas posete. Ko bi želeo da ima bilo šta sa takvom civilizacijom?

LED

Dunu ponekad hladni vetrovi kroz dušu čovekovu i zalede je.

Tada se nađe neko da zagreje dušu i da na tom ledu ispiše najlepše i najtoplije reči... Neko vredan pomena i pamćenja.

Međutim, kada se led otopi, sa njim nestanu i sve te lepe reči, jer voda ne pamti ono što i led. Kao da nikada nije ni pisao, a svaki pokušaj pomena na njega biće omalovažen i potcenjen kao i sve što je on uradio...

Ljudi ne vole one koji ih podsećaju na teške trenutke makar bili oni koji su im pomagali. I jedva će čekati da kažu nešto loše upravo o tim ljudima.

SUD

Naš narod mnogo voli da sudi. U najvećem broju slučajeva, mada se sa sigurnošću može reći uvek, osude. Jedino što im teško pada je to što ne mogu da presude.

A kome to ljudi sude i zbog čega? Nažalost, svima za sve. Sudi se i osuđuje zbog toga što je neko nešto uradio, zbog toga što je neko nešto kupio, zbog toga što je neko negde otišao i tako dalje. Ovaj spisak je bez kraja.

Ljudi uvek znaju šta je trebalo da se uradi, kako je trebalo da se uradi, gde je trebalo da se uradi i slično. Prema pravilu, to je uvek drugačije od onoga kako je čovek, predmet osude, uradio.

Osuda, jednom uspostavljena, traje zauvek! Nikada neće biti oprošteno. Nikada niko neće pokušati da razume tu osobu. Nikada niko neće reći sabi da to nije njegov život već život nekoga drugoga koji ima pravo i slobodu da sa tim životom radi i uradi ono što on želi. Ne! Sudiće, osudiće i nikada neće moći da prežali što neće moći i da presude. A presude bi bile strašne i surove. Žal za presudama počinje rečenicom: Sve bih ja to...

Meni je uvek bilo žao dece čiji roditelji su, zaista, najgori. Obično su snižene inteligencije, alkoholičari koji ne zavređuju nimalo poštovanja. Međutim, ljudi osuđuju, rugaju se i ismevaju i njihovu decu koja nisu kriva zbog toga što su im roditelji takvi. Ta deca ostaju žigosana noseći svoj usud zbog svojih roditelja.

Kakvi smo to ljudi postali pokazuje to da unapred osuđujemo one koji su već dovoljno kažnjeni i dovoljno trpe jer imaju takve roditelje. Kakvi to ljudi mogu biti zli prema već nesrećnoj deci?

DOBOŠ

Jezik „pamti“ mnogo toga. U jeziku se ustale izrazi koji su vezani za neke bitne događaje iz života naroda. Najčešće su to negativni i strašni događaji. Jedan od takvih izraza je otići će ti kuća na doboš.
Milovan Glišić je u delu Glava šećera opisao saradnju zelenaša i vlasti u Srbiji u drugoj polovini devetnaestog veka. Iako je opisan događaj od pre sto trideset godina, aktuelan je i danas i zvuči poznato.
U to vreme onima koji nisu mogli da vrate dug zelenašima, kuća, imanje, stoka i slično prodavano je na licitaciji. Dobošar bi, udaranjem u doboš oglašavao šta je na prodaju, a onda bi neko od prisutnih davao ponudu. Najčešće su zelanaši i pripadnici vlasti po zanemarljivo malim cenama kupovali zemljište unesrećenih seljaka.
Koliko je to bilo strašno i jezivo za srpskog seljaka, govori činjenica da se pomenuti izraz u jeziku zadržao do danas. Doboša odavno nema. Zelenaši postoje, ali postoje i oni legalizovani. Postoje izvršitelji. Licitacije se oglašavaju na Internet stranicama sudova, banaka, izvršitelja. Strahovi i problemi običnog naroda su isti. Ukoliko se u Internet pretraživač unese pojam otići će mu kuća na doboš, poojaviće se mnoštvo rezultata.
Zlo je nastavilo da živi samo u drugom obliku.

KRIVICA

Ne treba zaboraviti da u ljudima živi pamćenje prethodnih vremena. Sve što se nekada davno dešavalo, ureže se u ljude i prenosi kroz generacija. Naravno, manifestuje se na druge načine. Vremenom se prenosi i na druge situacije. Da bi bilo jasnije o čemu govorim, podsetićemo se nečega iz doba Turaka.

Turske glavešine su imale pravo prve bračne noći. Svaki srpski mladoženja mora je da dovede svoju mladu kod njega i tek pošto bi imala odnos sa Turčinom, mlada je mogla da ode kod svog mladoženje. To nije bilo nimalo lako ni jednom od njih (mislim na mladence).

Takođe, Turčin je mogao da dođe u kuću Srbina (posebno su zloglasne bile čitluk sahibije), da natera domaćina da mu šeta opanke ili konja po dvorištu dok on seksualno iskoristi domaćinovu ženu. To je bio veoma jak vid zlostavljanja i ponižavanja srpskog muškarca, domaćina.

Isfrustrirani domaćin bi, nekada, optužiovao ženu da je uživala dok je bila sa Turčinom. Kada bi ga ona uveravala da nije uživala, on bi je, u svojoj nemoći, optuživao da je trebala više da ne uživa.

Od tog vremena prošlo je mnogo decenija (broje se i vekovi). Međutim, taj strahoviti osećaj nemoći ostao je urezan u nasleđu muškaraca. U nemoći, sva agresija sa Turčina pomerena je na ženu.

Danas se često susrećemo u medijima sa ubistvima žena od strane partnera, bivših partnera i slično. Nekada se taj obrazac proširi pa postoje ljudi kojima je za sve propuste i neuspehe kriv neko drugi (ili nešto drugo).