UZROCI PROPADANjA VODENICA

Postepeno napuštanje ili prepravka, tj. „modernizacija“ mlinskih postrojenja i građevina osetile su se već u predratnom razdoblju (misli se na Drugi svetski rat), ali je poslednjih godina, nešto zbog dotrajalosti materijala, a više i češće zbog postepenog napuštanja i zapuštanja, veći broj vodenica propao. To se osetilo naročito tokom poslednjih decenija. Podaci odabrani bez nekog naročitog reda pokazuju u svoj oštrini kakve je razmere imao taj proces – neke vrste mlinova su potpuno nestale, a u nekim krajevima gde je bio veliki broj vodenica potočara danas ih gotovo i nema. Suvara već odavno ne radi ni jedna, a ploveće vodenice sa Dunava, Save, Drine, Morave danas su iščezle.

Vodenice koje su se na neki način održale do danas najvećim delom nisu u pogonu, potpuno su zapuštene i pitanje je dana kada će i one nestati. A ukoliko se i koriste svakodnevno su izložene promenama. Najviše su na udaru pogonski delovi – vodeničko kolo, osovine, prenosnici, a potom zgrade, badanj, brana i ostalo.

Više uzroka je dovelo do ovakvog stanja. Velika i značajna kretanja u našoj zemlji, industrijska i urbana revolucija, uz opadanje broja aktivnog seoskog stanovništva, doneli su korsnite promene i u način privređivanja u selu. Broj pravog seoskog stanovništva znatno se smanjio, a i delu onih koji su još ostali na selu poljoprivreda nije jedino zanimanje, pa se o pravoj poljoprivrednoj proizvodnji pod tim uslovima ne može ozbiljno govoriti. A selo bez zemljoradnika, ili, bolje, sa poluzemljoradničkim stanovništvom, bez stalne proizvodnje žitarica, nema potrebe da održava mlinove. To se najviše oseća u planinskim i brdskim selima, gde se od zemljoradnje i u predratnom periodu teško moglo živeti, ali je prisutno i u plodnijim krajevima.

I tamo gde je poljoprivreda ostala osnovno zanimanje, značajne promene u strukturi i tehnologiji proizvodnje uticale su da se mlinovi napuste. Mnoge poljoprivredne kulture se napuštaju, selo se okreće onom što daje veći prihod. Po pravilu, gajenje žita se napušta svugde gde je bilo moguće osvojiti proizvodnju neke druge kulture koja će dati veći prinos, a hleb i hlebno brašno nabavljaju se na strani. Pored toga, nastale su promene i kod uzgoja stoke. Uveden je nov način ishrane stoke, za šta više nije potrebno žito mleveno u mlinu.

He treba zanemariti ni promene u prirodnoj sredini. Sa sečom, uništavanjem šume i sve većom izgradnjom, presušuju i gube se vodeni tokovi. Izgrađena veštačka jezera potopila su planinske rečice koje su pokretale vodenice, vodoprivredni zahvati ne samo da su narušili postojeću ravnotežu, već su potpuno uništili najveći broj starih sistema za navodnjavanje, čiji su jazovi pokretali i mnogobrojne mlinove. U svemu ovome stara vodenica je ostala nezaštićena, pa je, nedužna, platila čitav dug. No to je neminovnost koja se izgleda nije mogla izbeći.

O propadanju i nestajanju vodenica potočara u Tamnavi piše i Zoran Joksimović. Naglašava da u selu Brezovici, još mnogo pre 1991, nije bilo više nijedne vodenice potočare. Ostala su samo vodeničišta (mesta gde su bile vodenice), sa tragovima brana, jazova... sve zaraslo u korov, šiblje i već uveliko odraslo drveće. Putanje i putevi kao da nikad nisu postojali (Joksimović 1992).

Živorad Jevtić (2005), istoričar iz Valjeva o propadanju vodenica kaže: Glavni razlog nestajanja vodenica potočara leži u razvoju mlinske industrije. Savremena mlinska industrija, skoro u potpunosti, zadovoljava potrebe stanovništva. Osim toga, većina stočarskih i živinarskih farmi imaju svoje mlinove, a za manju potrošnju, u seoskim domaćinstvima, služe prekrupači. Vodenice potočare, kao objekte privrede i stare narodne arhitekture, trebalo bi zaštititi.

Na kraju, izneo bih i moje mišljenje. Slažem se sa činjenicom da je osavremenjivanje uzelo svoje. Ipak, mišljenja sam da su vodenice nestale samo iz jednog razloga – napustili smo ih i prepustili zaboravu, korovu, propadanju... Da smo želeli, da smo imali makar malo volje, mi bismo ih sačuvali makar kao muzeje (namerno nisam hteo da dodam često zloupotrebljeni prefiks etno).

Sa vodenicama lagano nestaje kukuruz osmak, nestaje jedna narodna arhitektura, narodno neimarstvo, jedan deo jezičkog blaga vezan za vodenice, nestaju zanimanja, običaji, predanja i ko zna šta sve još... a ništa bar približno vredno nismo ponudili i ostavili u zamenu.

Ako se tome doda da će reke biti uvedene u cevi, svaka priča o vodenicama gubi smisao.

1. Grčić, Lj., Grčić, M. (2007): Tradicionalno seosko neimarstvo u kulturnom pejzažu Mačve, Posavine i Pocerine. Glasnik srpskog  geografskog društva, Sveska LXXXVII - Br. 1, str. 149 – 162.
2. Pavić, D. (2014): Brasinska ada. Mal Zvornik, autosko izdanje.
3. Miloradović, N. (2017): Energija vode – od vodenice potočare do hidrocentrale. KGH – Klimatizacija, grejanje, hlađenje, [S.l.], v. 41, n. 3, p. 85-89
4. Findrik, R. (1983): Uvod u proučavanje starih vodenica. Saopštenja XV.
5. Drašković, R. (1959): Valjevske vodenice. Valjevo: Narodni muzej u Valjevu.
6. Katić, L.( 1952): Solinski mlinovi u prošlosti. Zagreb: Starohrvatska prosvjeta, ser. III, sv. 2.
7. Pešić, N., Mitrović, B. (1981): Manastirsš  vodenica u selu Čukljeniku. Saopšgenja HIII, Beograd, str. 215 – 224.
8. Joksimović, Z. (1992): Vodenice na Tamnavi. U „Kolubara“, Veliki narodni kalendar za prostu 1991, IP „Kolubara“, Valjevo, 1992, str. 74-77

БОЖАНСКА ХАРМОНИЈА

С пролећа, рано ујутро, у кањону реке Борање у Доњој Трешњици, може се чути цвркут на стотине птица. Понекад помислим да се ту могу чути све птице које постоје у Западној Србији. И једна ствар ме увек изнова зачуди.

Умео сам дуго да слушам тај пој. И увек бих промишљао о два питања.

Ма колико дуго слушао тако разнородну песму птица које се, како кажу, радују пролећу, никада нису зазучале непријатно и неприродно... никада фалш. Некако се све уклапало као каква контрапунктска прича (контрапункт – вештина да се две мелодије, или више њих, повежу тако да, док се истовремено изводе, складно звуче).

Ако би постојао израз божанска хармонија, ово је доказивало његово постојање.

                                              

Друго, што би ме увек динуло у тој песми, је да ма колико она звучала весело, ма колико се птице радовале пролећу, увек се у позадини могао чути (уколико довољно пажљиво послушате) и понеки тужан пој... вероватно тужни зов за онима који нису преживели зиму, или који су залутали у сеоби. И то ме растужи...

И опет, срећна и тужна песма заједно звуче складно. Допуњују се.

Вероватно је тако и са људима.

ЗАШТО ПИШЕМ О ВОДЕНИЦАМА

Проучавање воденица поточара занимљиво је историчарима, архитектама, грађевинским инжењерима, хидроинжењерима, технолозима, физичарима и многим другим људима од струке. Будући да сам учитељ, сматрам да сам један од најнепозваних људи да се бавим овом темом.

Откуда таквом човеку идеја да пише о воденицама? Кад маало боље размислим, не знам. Знам да су у мом одрастању биле присутне и воденице. Мале, са становишта детета неугледне, брашњаве, језиве а, са друге стране, стаци су говорили за њих да је свака заправо фабрика, да су хранитељке и да народ, који их има, не треба да страхује од глади ма каква га мука снашла.

Воденице данас нестају вртоглавом брзином, или бивају модификоване до непрепознавања, саграђене од модерних материјала тако да то више нису воденице поточаре већ постројења на води. А биле су то фабрике које нису наносиле никакву штету природи.

Написао сам ову књигу како сам знао и умео. Најзадовољнији бих био када би се, горе поменути позванији од мене, изнервирали и решили да оформе тим стручњака који би написао књигу о воденицама поточарама.

Ово је књига у којој се може пронаћи обиље информација о воденицама, али је предмет интересовања првенствено воденице Малог Зворника. Тако је изостала грађа о воденицама на Морави, Сави, Ибру и многим другим рекама.

Мислио сам да ће ме грађа о малозворничким воденицама коју сам сакупио учинити поносним. Десило се баш супротно. Подаци су поражавајући. Поточара, онаквих какве су биле, готово да и нема. Са њима нестаје и кукуруз осмак, нестају воденичари и воденичарке, помељари, гадитељи воденица, воденичних каменова, нестају језиве приче које су настајале док се млело ноћу и ко зна шта још. А у замену није понуђено ништа бар приближно тако добро.

Осећам се као ратник који се враћа са стратишта, не као сањар ношен романтичарским заносом наше старине. Зарасли темељи, засути јазови, урушени кровови – све су то слике које сам донео са собом и у себи.

Како смо преко ноћи, тамо, негде, осамдесетих година прошлога века напустили воденице и препустили их забораву и пропадању иако су ту, пред нашим очима, нисам успео да схватим. Постоји ли још тога што проживљава судбину воденица поточара? Плашим се да се списак свакодневно увећава.

DONJA TREŠNJICA U KNJIŽEVNOM DELU 1893. godine

Igrom nekih neobičnih okolnosti u moje ruke dospela je kopija pripovetke Otac Zarije, Milorada Popovića Šapčanina, objavljenog u listu Javor – list za zabavu, pouku i književnost od 1. februara 1893. godine, broj 1., izdatog u Zemunu, a čiji vlasnik je bio  Zmaj – Jovan Jovanović.

Ne znam da li je iko slutio da je te davne godine npisana i objavljena prva pripovetka o Donjoj Trešnjici. Srećom je naš poznati pisac „putopisao“ tih godina, te ga put naneo kod nas.

OTAC ZARIJE

pripovetka

U Rađevini, u Podrinju, ima selo Donja Triješnjica. U njoj ima i crkva i škola. Ta vam je Triješnjica čitava mala planinska oblast, kao neka zasebna knežina. Ona živi svojim životom; samo konjski putanjci vezuju je za okolne brdovite krajeve. Kuće raštrkane po visokim stranama, razdaleko jedna od druge. Kad ste na ovoj ovamo kosini, na onoj drugoj jedva raspoznajete dimnjake po dimovima što se penju u vis ili polegnu po mršavim luzima oko kućišta.

Beše letnje jutro, kad se uspesmo na visoki planinski povijarac. Tako studijaše, da moradosmo baciti na se sure kabanice, što ih imađasmo svijene u terkijama. Ruke mi zebljahu; jedva držah kajase, ovlažene obilnom jutrenjom rosom.

– Poglednite lijevo! viknu pandur što za mnom jahaše.

Pogledam.

– To je Donja Triješnjica.

I doista, s pravom zaslužuje naziv: donja. Jedva nazirah s visa duboko dole usku ravnicu, sklještenu između brda, na kom smo, i onoga tamo višega, što je prema nama.

– Ono što se svetluca i vijuga dolinom,Bože prosti, kao zmija, ono je reka Triješnjica. U njoj ima ribica što se zovu krkuše. Najslađa je kad se dobro isprži. Jedete je zajedno s koščicama; pršte pod zubima, Bože prosti, kao vrušt.

Ustavih konja i gledah u dubodolinu. Čini vam se kao da se miče, gibi; giba se isto onako kao kad pri vedrom nebu gledate u visoku crkvenu kulu. Ne vidi se živa duša ni tamo dole, ni po stranama. Pa ni ptičice da proletne, a kamo li da cvrkuće.

– A vidite li tamo dole na reci s jedne i s druge strane nešto belo kao, Bože prosti, dva velika grušca sirenja?

– Ona dva bela kamena?  vidim ih.

– E, nisu to nikakva dva bela kamena, gospodine moj, nego je to sasvim nešto drugo. Pogodite šta!

Pogledah u pandura i ćutanjem dadoh mu razumeti da bi mi godilo da mi kaže šta je.

– Ovo odud, gospodine, škola; ono od onud crkva.

Nikad ne biste mogli pomisliti, da se i u dolu mogu tako isto smanjivati čitave građevine kad ih gledate sa ovake visine, na kojoj smo mi.

– Pripazite pobolje na dizgine; malo ih opustite, pa u ima Boga ovom putanjicom. Ovi su konjičci vrlo vični na ovakav oštar kamenjar. Pričuvljuju i sebe i vas. Kad je putanjak uzak, ili osut oštrim šiljkovima, ustaviće se sam, i kao iksan traži gde će da zakači kopito. Ali, kad su ploče dobro kajarene, ne bojte se da će se ikad spotaći.

I počesmo, u ime Boga, spuštati se niza stranu. Levo pukao ocek, ne smeš dole pogledati; desno se penju stene, strme i visoke kao zidovi kakvih prepotopskih razvala. Ne jahasmo jednu dobru duž, a tek se ukaza gore na steni mala pećina, kao kakva pustinjička isposnica. Na ulasku ispupčila se donja ivica kao balkon oko kojega nema ogradice. I na tom balkonu čuče čitavi redovi orlova, ponajviše sedih. Kako im se približavasmo, tako nas i oni očima praćahu. A kad prođosmo mimo njih, i oni svoje orlje zenice povijahu za nama.

– Pritegnite malo dizgine, pa se obrnite nazad, da vidite kako nas kobe ove orlušine. Osobito onaj matori sa olinjalom vratinom. Imaće mu makar stotinu godina. Kažu da ove ptičurine nadžive i najmatorijega čoveka. A niko ih ovde ne bije. Gdegod kojega zečića – požderaše ga. Lete vam ove hale ća do Ljuboviđe, pa i preko Drine tamo do Osata, ali se opet amo vraćaju. Ovde, im je, što kažu, odžak gde se odmaraju i, Bože prosti, kote. Vidite ove ovud koščice, što se bele duž ovog putanjka, sve su to one oglodale i izbacile ozgo iz pećine.

Tako smo lagano slazili niza stranu; prođe više od dobroga sata kad nam konji stupiše na prvi zaravanjak. A kad već besmo na pravoj ravnici, požurismo konjma hod i vrlo brzo stigosmo do reke. Škola beše od ove strane amo, i mi ustavismo kljusad baš pred lakom drvenom školskom ogradicom. Sjahasmo.

Dok je pandur provadao znojavne konje, ja sam posmatrao zdanje školsko i crkvu što se beli prema njoj, sa one druge strane reke. I doista mi beše čudno: to su ona dva pandureva krušca sirenja, što ih sagledasmo sa planinskog rta. Škola prostrana, lepo ozidana, pokrivena klisom, što je preplanuo od sunca i dobio neku vrstu čelik- boje. I crkva je ista taka: možda u isto vreme kad i škola i sazidana i pokrivena.

Nigde nikog da nas dočeka. Uđem u dvorište, nikoga; uđem u hodnik, i tu se niko ne pomalja; otvorim vrata od učionice, - prazna. Zidovi okrečeni, po njima tablice i slike, skamije opajane, tabla pažljivo obrisana, patos opran; na učiteljevom stolu čak i novonapisana, vrlo čitka, prozivnica, i upisni protokol, i dnevnik školskoga rada, sve, sve je tu, samo ne ono što je najglavnije za svaku nastavu: nema žive duše. Uđem u kuhinju, gori vatrica, ali oko ognjišta nikoga, osim što čuči mačor, obučen u žutu kožu s golubastim prugama. Pogleda me sasvim beznačajno, pa opet zažmiri i nastavi sanjanje o svojim idealima: mršavim poljskim miševima i mladim vrapčićima na školskome tavanu. Otvorim vrata učiteljeva stana: i tu nikoga. Po nameštaju poznamo odmah neženjena, ne mislim udovca, nego momka – učitelja. Krevet bez gornje zastirke; najprostiji sto, pa i taj nezastrven; stolica jedna, i ta donesena iz učionice; ogledalo na zidu, omanje, u jednom uglu komad ispao i hartija, što služi za postavu, davno počađela; peškir o klinu najprostiji, što je dobio pri ukopu ili mu ga poklonio pop; čiviluk s haljinama nezastrven; za ikonom grančica lipova u cvetu, suha, jer je od lanskoga leta. Ali, ima što valja i priznati, na stolu i u dolapu puno knjiga, ponajviše školskih, u neredu, kakav bi samo mogao poželeti kakav drveni isposnik, koji se nije ni umivao, ni presvlačio, prezirući sve to kao suvišnu i bogomrsku sujetu.

Zatvorim vrata od učiteljeve odaje i izađem pred ogradu školsku. Gledam na sve strane. Nema ni pandura; odveo konje da ih raspremi, ali kuda, gde? Oko škole ni kuća, ni naroda, samo na onoj strani, pobliže crkvi, beli se kuća u ogradi, kao što je i ova školska. Biće da u njoj živi sveštenik. I nisam se prevario. Tamo je pandur i našu kljusad odveo.

Umujem tako sam, dok ti se od put otkriliše popove vratnice i ukaza mladić, namiče šubaricu, zakopčava gornju haljinu, pa pravo školi, gotovo u kas. To beše glavom donjotriješnjički učitelj. Čim premosti reku uskom moštanicom, a on, onako zaduvan, još iz daleka poče pravdati svoje izostajanje:

– Pogledam vas, gospodine, svaki dan. Sve sam spremio. Radovah se da dođete i vidite i ocenite i moj rad. Ali, baš zbog vas, neprestano držah decu kod škole, pa im nestade hrana gotovo do mrve, a i rublje im se pohabalo. Jutros rano pustih ih kućama da se izmiju i preobuku i da napune hranom svoje torbice. Oštro sam im nakričio: da do podne svi budu kod škole. Dok se malo podmirite i deca će stići. Eno, vidite tamo na onoj strani što se onako beluca: to su moji đaci što hitaju ovamo. Hitri su vam oni kao srndaći, za časak su svi dojedan ovde...izvolite samo u moju sobu, da se malo odmorite i prihvatite... Sad će odmah i otac popa. Do sad smo ovde bili zajedno. I on bi odmah sa mnom da vas pozdravi, ali, znate, zastade da se preobuče.

Đaci stizahu školi u većim i manjim družinicama. Dođe i pop, s novom čitom na glavi, anterijom od višnjeve đezije i džubetom postavljenim kožom. U ruci imađaše krupne brojanice. Pun, rumen; ruse vlase rasule se po plećima.

– Vi ste ovde sveštenik?

– Ja, pop Zarija, popujem ovde dvadeset godina.

– Dosta; primetim ja.

– Dosta, bogme, gospodine; dosta.

– Jeste li se navikli na ovu samoću?

– Pa da vidite i nisam. Ali šta ću; moja sudbina.

– Mnogi bi vam, oče, pozavideo na ovakvoj tišini.

– A ja opet u mlađe doba mnogo sanjah za najmanjom palančicom, gde bi se mogao svaki dan nagledati sveta i sit se narazgovarati.

– A sad to ne sanjate?

– Bilo pa i prošlo. Kao da i nema više sveta iza ovih planina. Samo sam posle želeo da se namerim na dobra konja i rusko sedlo. A kad sam skupio i to...

– Onda, ponovim jače, da bih nagonio oca Zariju da nastavi prekinuti govor.

– Izvinite, poželeo sam crven pojas. Ali gde je vladika, a gde ja, Posavina i Azbukovica? Posle me i to prođe; malo po malo, pa se počeh i sam smejati svojoj detinjastoj želji; a pred kim da ga pašeš, pred kim da se veličaš? Onda mi se prohte da pišem pastirske besede, da budem propovednik.

– I?

– I svaki dan napisah po jedno slovo. Tako to potraja sve do zime. Nestade hartije. Kupovah ovde u školi propise, pa nastavih dalje.

– A jeste li ih bar govorili u crkvi?

– Kome? Kad? Kad se o saboru slegne narod, samac ne znam šta ću pre: liturgiši, krštavaj, čitaj molitve... Dođe prota da pregleda crkvu, ja mu pružih besede da ih pročita. Prođ’ se, oče Zarija, luda posla, oseče se prota. Besede se ne govore u ovoj pustinji. Na to ja njemu: pa to je činio i krstitelj Jovan... I ti se upodobljavaš krstitelju, obrecnu se prota; njemu je dolazio narod iz grada. A tebi- tebi u Triješnjicu neće ni koritari, osim mene što moram i trgovičkih momaka što putuju po veresiji... Tako prota, i kad ode, a ja svoje „sočinjenija“ u vatru.

– Pa čega ste se onda latili?

– Pčela.

– Vidite, to ste dobro smislili.

– Ali, prve godine ništa, druge ništa, treće – opet ništa. Onda rekoh u sebi: najbolje će biti da čitaš.

– I počeste čitati?

– Gutati. Te godine pročitah bibliju, prologe, pentikostar, sve moje knjige i celu školsku knjižnicu. Svrših sve, a zima istom na pragu. Šta ćeš sad, oče Zarija? Šta mislite, šta sam onda izumeo?

– Da čujem.

– Posao lud. Nemojte da mi se smejete. Padne to tako u pamet, ni sami ne znate kako. Čujte samo: brojao sam koliko u kom psalmu ima reči, u rečima slova. Ali... Dosadi se najzad i to...

– I onda?

– Udarismo ja i uča u karte. Pomognem mu malo u školi, pa udri žandara sve do mrkle večeri. Zaboravismo na sve. Što se više kartasmo, sve oporije jedan drugom zameraj to ovo to ono. Najzad se toliko zaboravih te moga uču kartama po nosu. Nema gluplja popa od tebe, oče Zarija, viče mahnit  učitelj. Ni veće bukve od tebe, moj žalosni učo, ziparam ja... Da si vredio ovoliko de, ne bi te bacili meni u Triješnjicu... On se zgranu, pa potegne na mene, neku knjižurinu, i ja ne seđah skrštenih ruku... Izleže se parnica... Kad ne mogoše mene, premestiše njega, na njegovu veliku sreću, a mene ostaviše u ovoj „judoli plačevnoj“. Godinu ostah bez učitelja, prosto da poludim od nesnosne samoće. Deset sam puta pisao u Beograd i molio da nam pošalju učitelja, ma najgorega, ma kakva učevnija crkvenjaka... Kad dođe ovaj mladić što ga videste, malo što ne povukoh u zvono, da činim „blagodarenije“.

– Kako živite sa njim?

– Kako? Kako god on hoće. Crno – crno, belo belo; lep si i krasan, sokole, samo sedi i ne ostavljaj me sama u ovoj pustinji.

– Pa kako sad?

– Taj vam momčić krtica, ili što je privremen pa da se preporuči. Radi i kad treba i kad ne treba, preko propisa, preko zakona. On u školi, a ja samuj... Oblazim oko škole, oko crkve, penji se na onaj brdeljak pa po čitav sahat gledam u školski prozor, samo da pomoli glavu, da vidim čoveka. Aja, radi vrednik, glave ne diže. Počnem premišljati kako da izvučem mladog medveda iz njegove pećine. I dosetim se...

– I izvučete ga.

– Da bogme da ga izvučem... Izvinite, šta nećete učiniti, kad ste željni čovečje reči; ta tek sam sa sobom ne smem govoriti. Strahujem od take navike; kud bih se onda deo?... Na najlepši način izmamim uču na onu stranu reke. Dao Bog, u kalendaru svetaca dosta, velikih i malih. Čim svetačac, a ja u zvono. Čitaj večernju, jutrenju. Ama, pope, danas nije praznik, viče učitelj s crkvenih vrata. Praznik je, dakako da je praznik. Evo čitaj tipik. On slegne ramenima, „to je pravi triješnjički tipik“, pa u crkvu s đacima. Čim malo zasuši, a ja čitaj bdenija; čim kiša dve, a ja opet udri u velike molitve. Lakše mi je čitati i pojati, samo kad su oko mene žive duše, pa još čitaju i pevaju.

Jednom, u duboku jesen, magla i vlaga, pa iz sobe nikuda. Pre večernje pališ sveću, jer se prosto ništa ne vidi. Čamotinja, pa neka tuga, pa nemir, pa najzad pravi pravcati strah. Tako mi se jednom stište ovde u grlu, ugušiću se; iskočim iz kuće, pa pravo učitelju. Ovo se više ne da izdržati, učo. Ovamo; pa povedi sobom i dečicu. Pa odosmo u crkvu, upalismo sveće i čitasmo večernju i jutrenju, samo da dođem sebi, da se smirim. Pita učitelj iza pevnice: „Kom ću svecu tropar?“...

„Proizvolno“, vičem ja, pa pevamo što je veselije, sve četvrti glas!

– A šta činite kad učitelj ode na duže vreme?

– O školskom odmoru? Ne pominjite to... Usednem na konja, pa u parohiju i kad treba i kad ne treba... Lovim krkuše po reci... Hvatam računa staroj veresiji koju nikad neću naplatiti. Razgovaram se s petlom i kokama... Hodam i brojim koliko koraka ima do škole, do crkve, do brda... Kad se odonud spusti orlušina , a ja očima za njom, dok ne skupi krila i kao munja sleti dole u šušnjar i zgrabi opet kakvu ptičurinu... A kad se digne, opet je pratim, i slušam kako sirota žrtva pišti u orljim noktima... Kad se približe dani povratka, svako jutro gledam na onaj vis, neće li se pomoliti učiteljev dorat... Do podne sedim na onom kamenu, gledam i gledam... Po večernji hajde opet kamenu, sedi i gledaj... A kad se ukaže, skočim kao da sam mu đak, pevam: „slava tebi pokazavšemu nam svet!“ pa pravo u školu, otvaram vrata i prozore, vetrim i spremam kao da otud slazi novi vladika... Gospodine, imam veliku molbu...

Tu zamuca otac Zarija i savi džube oko sebe, ma da je sunce jako prižizalo.

– Ako samo stoji do mene, gotov sam učiniti sve.

– Ti, i niko drugi; samo ti. Ako hoćeš, možeš; ako nećeš, šta ti mogu... Kažem, nikud se ne da uteći od svoje sudbine.

– Evo, hoću; samo ako...

– Hvala, mnogo ti hvala. Sedlo na tvom konju neko staro, tursko; nije za tebe. Ostavi ga meni, za popa je dobro, a tebi na čast ono moje rusko; ti si gospodin, tebi priliči. A ti, samo, samo jednu reč, jednu reč, jednu, prijateljsku.

– A ta jedna?

– Jest, samo jedna. Znaš, sve u svoje vreme... i... kad se hoće, sve se može. Pa kad se, velim, bude tamo u Beogradu kuhala velika popara učiteljska, gledaj da se ne okači o moju Triješnjicu. Ostavi ovog mladića gde je tu je. Gladan nije, žedan nije, kao pčela u punoj košnici. Pa ako zucne da hoće tamo u Jadar, u Posavlje, kaži mu, zapovedi mu... Ta ne treba da te ja učim... Da nisi učevniji, da ne znaš sve šta treba, i kako treba, zar bi te gospodar i poslao nama u Triješnjicu...

Tu zamucnu pop i više ni jedne. U tom dođe i učitelj.

– Sve je gotovo, gospodine. Svi su đaci tu. Izvolite ako je po volji.

Odoh sa ocem Zarijem na ispit, a pandur zagazi u reku i zasuka rukave. Dok mi ispitivasmo decu, on zađe od vira do vira i lovljaše krkuše.

Po ispitu, i po što poručasmo za gostoljubivim stolom pop Zarijinim, krenem se dalje, a sa mnom, na svojim konjima, otac Zarije i učitelj. Čim učitelj pritera bliže mome mrkovu, odmah i otac Zarija s druge strane prigoni svoga dorata. Bojaše se ostaviti ga sa mnom na samo. Jedva nekako učitelj izdiplomatisa te ostasmo na časak pozadi, a otac Zarija s pandurom isprednjači pripaljujući duhan.

– Gospodine, poče učitelj, pazeći da se kako ne približi pop... Ja sam podneo molbu, a i vas ponizno molim... Ne slušajte vi ovoga oca Zariju. Za njegovu ljubav ne mogu se zakopati u ovu mrtvu pustinju. Ako ovde dočekam zimu, zlo i naopako. Bolje da se i ne vraćam. Ugušiće me samoća i čamotinja. Kažem vam, ne slušajte oca Zariju. Nema gore nevolje od samoće, pa tek zimi, zimi! Uh! Sad me već hvata jeza, kad samo pomislim. Vidite kako sam se sav naježio...

– Pa što se ne oženiš učitelju? Onda ćeš imati i ljubavi i razgovora.

– Rekoste, da se oženim? A koja će u ove planine, u ovaj Bogom zaboravljeni kraj. Ni jedna ni da čuje za Donju Triješnjicu. Manj da zažmurim pa da dovedem s brda kakvu seljanku, da mi jede krst, da me pre vremena sarani u grob. Kažem ni za živu glavu. Izbavljajte, Boga radi, ili recite da podnesem ostavku, pa u svet, kud me oči vode. Ne slušajte vi oca Zariju...

– Šta reče, učitelju,upade  u reč otac Zarija, koji neopaženo dokasa i pridruži se nama dvojici.

Učitelj se ne dade zbuniti nego istim glasom i istim raspoloženjem nastavi:

– Pa kad velite, gospodine, da vodim dnevnik školskoga reda, vodiću ga. I onako zimi ja i otac Zarija ne znamo šta ćemo od duga vremena. A, oče Zarija, hoćeš mi pomoći da vodim dnevnik rada, kao što naređuje gospodin direktor.

– Hm! šiknu malo kroz nos otac Zarija... Jesi pravi političar, ali ne prevari ti mene, derane, ma da više od dvadeset godina živim u ovoj velikoj hapsani. Gospodin zna bolje i od mene i od tebe... on zna, da sveto pismo kaže...

U istom trenutku zaori se ispred nas pandurov glas, koji dade svome konjičku jači kas i zapeva jednu od poznatih bosanskih pesama... Ućutasmo i slušasmo, i dalje jahasmo u brda što se pred nama dizahu.

O piscu možete pročitati na ovm linku:

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=324.0

GLUVI GLOG

Pripadnici starijih generacija odrasli su uz prče o vampirima. Takođe, svi znaju za čuveni glogov kolac kao jedno od najefikasnijih oružja u borbi ptoriv vamira, a koja su lako dostupna. Mora se priznati da je srebro skpo, a oružje koje ispaljuje srebrne metke je samo filmska prča.

Međutim, postoji mala začkoljica kada je u pitanju glogov kolac u borbi protiv vampira. Nije svaki glogov kolac – glogovac efikasan za ovu namenu.

Protiv vampira deluje samo glogov kolac izrađen od gluvog loga.

Gluvi glog je glog koji, kako kažu stari, nikada nije čuo petla. To znači da je morao da se nalazi u dubokoj šumi dovoljno daleko od kuća da se ni u sred najtiše noći ne može čuti petao.

E, sad... Poseban problem predstavlja to što ne možemo znati da li je glog, koji smo iskoristili za izradu oružja zaista gluv dok se ne susretnemo sa vampirom. Pa, onda, ako radi – radi, a ako ne radi...

VALjARICE

Valjarice (negde se mogu susresti i nazivi valjavica ili stupa) su mašine sagrađene od drveta pokretane snagom vode a služile su za udaranja istkanog sukna od kudelje.

U literaturi se može pronaći mnogo skica, šema i crteža valjarica. U ovom kraju valjarice su bile sastavni deo vodenica. Mlelo se žito, ali i sređivalo sukno. Sledi fotografija Grgine vodenice u Donjoj Trešnjici.

Pored Trešnjičke reke, valjarice su se mogle pronaći i na Orahovačkoj Reci (danas Orovičkoj) pritoci Ljuboviđinoj, na Ljuboviđi, na Bukovcu u Rogačici, na Solotuši i na Rači, a svakako da ih ima još i na drugim Drininim pritokama.

Mi ćemo se zadržati na onoj u Donjoj Trešnjici. Nalazila se, kao se na slici može videti, uz samu vodenicu i nije bila opšivena – nije imala zidova niti je bila pod krovom.

Imala je ćiriš – to je vrsta ograde od hrastovih greda u kojoj su smešteni si delovi osim vodenog kola.

Ćiriš je manjim delom izvan zemlje a većim u zemlju ukopan. U ćirišu su smešteni: vreteno, maljevi i kazan.

Vreteno na  krajevima ima grivne i njima se naslanja na jastuke. Na onom delu vretena, koji je izvan ćiriša, uglavljeno je kolo. Kolo je uglavljeno na vreteno pod pravim uglom, četvorouganog je oblika i sastavljeno je iz četiri gobele – daske, koje su ukloplljene pod pravim uglom. Na svakoj gobeli ima po četiri pera. U pera udara voda koja pokreće kolo a sa njim i vreteno. Na delu vretena koji je u ćirišu, a ma mestu prema kazanu, uglavljena su dva palca, koji  su tako namešteni, da se prilikom kretanja vretena pokreću i naizmenično zahvataju branitelje na maljevima. Zakačeni palcima, podižu se i padaju prvo jedan pa drugi malj, i tako naizmeničnim padanjem udaraju u sukno smešteno u kazanu. Maljevi (dva) su veliki drveni čekići uglavljemi u gnjati. Gnjati su užljebljene između dve grede položene po gornjoj ivici ćiriša. Pokretanjem vretena stavljaju se u pokret palci, koji pokreću maljeve da udaraju u sukno smešteno u kazanu. U kazanu su delovi: pod i blanjka. Kolo pokreće voda dovedena u branu. Iz brane se voda „povodi“: jednim delom ide lakomicom u vertikalno položen badanj nad kolom, a drugim delom voda ide u badanj za vodenicu.

Doneseno sukno se pre valjanja ispresavija. Dužina na koju se previja podešava se prema širini poda u kazanu. Zatim se sukno ušiva. Ako ga ima do 20 aršina, ušije se u četiri „struka“ (četvorostruko); 20 do 30 aršina se ušiva u šest „struka“  a 30 do 40 aršina u osam „struka“. Kad ima preko 40 aršina sukna, onda se mora rasecati. Ovako ušiveno sukno se stavlja na pod pored blanjke u kazanu, „točkom se navrati“ na njega voda i „valja se“, tj. maljevi naizmenično udaraju u njega. U toku prvih 24 sata valjanja na sukno stalno teče voda i kvasi ga. Posle tog vremsna se voda „odvrati“ a sukno se dalje valja još 48 sati. Za tri dana i tri noći sukno je „uvalljano“.

Ranije se, „pre evropskog rata“ (misli se na Prvi svetski rat), za valjanje jednog aršina plaćalo 0,05 din., a posle rata najpre jedan dinar a sada 0,60 din (govorimo o cenama početkom tridsetih godina dvadesetog veka). U Donjoj Trešnjici valjar Ljubomir Jović ne daje sopstvenicima raboše, već oni na sukno stave razne oznake ili izvezu početna slova svoga imena. Međutim na Orahovačkoj Reci i na Ljuboviđi valjari daju raboše. Raboši su od leskovog pruta i imaju dva dela: pile i kvočku.

Pile se daje sopstveniku sukna, a kvočka se zavlači u sukno. Ako je, naprimer, neko dao 12 aršina sukna za valjanje, na raboš se ureže (na pile i kvočku) jedna recka koja označava 10 a pored nje još dva mala zareza na krajevima pileta i kvočke koji označavaju jedinice. Prilikom dolaska za sukno sopstvenik predaje pile, koje valjar upoređuje sa kvočkom i tako pronalazi sukno i vidi koliko ga ima da bi mogao naplatiti rad.