С пролећа, рано ујутро, у
кањону реке Борање у Доњој Трешњици, може се чути цвркут на стотине птица.
Понекад помислим да се ту могу чути све птице које постоје у Западној Србији. И
једна ствар ме увек изнова зачуди.
Умео сам дуго да слушам
тај пој. И увек бих промишљао о два питања.
Ма колико дуго слушао тако
разнородну песму птица које се, како кажу, радују пролећу, никада нису зазучале
непријатно и неприродно... никада фалш. Некако се све уклапало као каква
контрапунктска прича (контрапункт – вештина да се две мелодије, или више њих, повежу тако да, док се истовремено
изводе, складно звуче).
Ако би постојао израз божанска хармонија, ово је доказивало
његово постојање.
Друго, што би ме увек
динуло у тој песми, је да ма колико она звучала весело, ма колико се птице
радовале пролећу, увек се у позадини могао чути (уколико довољно пажљиво
послушате) и понеки тужан пој... вероватно тужни зов за онима који нису
преживели зиму, или који су залутали у сеоби. И то ме растужи...
И опет, срећна и тужна
песма заједно звуче складно. Допуњују се.
Вероватно је тако и са
људима.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.