VIŠE PUTA

Mnogo je zabačenih zaseoka i usamljenih kuća u Zapadnoj Srbiji. Obično, u tim usamljenim kućama žive starci. Sami. Sa njima, gase se i te kuće.

Kad se u šetnjama nabasa na ovakvu kuću, neće vam dozvoliti da prođete a da ne svratite. E, to je baš zadovoljstvo. Naročito kada je lepo vreme, od proleća do jeseni. Tada se seda u hlad ispod voćke u dvorištu.

Domaćini – željni razgovora. Prvo čime posluže slučajnog putnika (jer ovde se retko, gotovo nikad, ne prolazi – obično se dolazi sa namerom) jeste hladna izvorska voda i slatko.

Slatko danas mladi retko kuvaju. Pre ćete biti posluženi nekakvim čokoladicama. A bake su, nekada, kuvale slatko od šumskih jagodica, trešanja, šljiva, gunja...

Ono što mi se urezalo u sećanju je rečenica koju je domaćica uvek izgovarala:

– Uzmi, slobodno, više puta.

FIĆO

O izgovoru suglasnika H već sam pisao. Suglasnik H biva, u Zapadnoj Srbiji, izostavljen. Sa druge strane, kad je u pitanju suglasnih F, on biva najčešće zamenjen (ili, kako bi mudri i učeni rekli – vrši se supstitucija).

To slovo F je baš nezgodno. Kao dete čuo sam priču da je Vuk Karadžić, tražeći znak za glas F, ugledao ženu na česmi koja se podbočila dok je čekala da se voda natoči, i uzdahnula:

– Uffff!!!

U Zapadnoj Srbiji suglasnik F biva zamenjen, najčešće, suglasnikom V.

Ja sam se, inače, rodio u FIĆI – Zastava 650 (mesto rođenja mi je davno uništeno). Kum Đoko Gligorić povezao majku u bolnicu, li nije izdržala do tamo, nego se porodila ispred stare zgrade Doma Zdravlja u Malom Zvorniku.

Kum tada predloži da mi daju ime Filip da bi dobio nadimak Fićo. A u to vreme po Radalju su se kretali sinovi nekok Filipa, a nisu baš bili nešto ugledni.

Tako, najviše zbog Pere Vilipovca ja ne dobih to ime.

VREME

Ne dešava se često da čovek pročita neku knjigu, i da iz te knjige neki deo ili neku misao zapamti i citira u važnim situacijama. Valjda vremenom biva i kriterijum sve viši, pa čovek traga za nevakidašnjim i neobičnim mislima za koje utvrdi da su vredne pamćenja.

Nešto slično desilo mi se devedesetih godina prošloga veka. Ne sećam se knjige. Znam, bila je zbirka pesama.

Ne sećam se imena autora. Pamtim jedino jednu rečenicu koju je valjevski pesniik, Aca Vidić, u to vreme aktivan u Knjižnjvnoj omladini Valjeva, napisao u belešci o pesniku.

Pesnik je imao četrdeset i pet godina. Izdao je prvu zbirku pesama. Aco je o njemu napisao, između ostalog:

Počeo je da piše u četrdeset petoj godini života. Ni rano, ni kasno, ni na vreme...

Kako vreme odmiče, a moja radoznalost raste, ova rečenica počinje da me prati na svakom koraku.