TOČAK

Bilo je u mom detinjstvu mnogo živopisnih likova. Sećam se đeda Cvijana koji je uvek hodao sa štapom uz karakteristično mmmm... mmmm..., sećam se Milivoja Bibera i Vide Biberuše, Gine i Bajre kome se glava uvek tresla levo-desno osim kad bi spavao pored česme kod crkve.

Međutim, jednu besedu koju sam čuo kao dečak sa manje od deset godina pamtim i prepričavam. Shvaio sam je i doživeo tek skoro 15 godina kasnije.

Đed Stanoje Radić bio je krojač. Otkad postoji u mom sećanju, već nije šio. Bio je poslednji krojač u Radalju kod koga se mogla kupiti šajkača, stara srpska kapa, koju je on šio.

Jednom prilikom, mi kod njega u dvorištu, sedimo, a on kaže:

– Bilo je vreme kada nemaš para da kupiš ni najosnovnije, a prodavnice pune svega. Ti možeš samo da gledaš.

Mi se smejemo starcu. Čuj, kraj sedamdesetih, prilično se lepo živi, gde može biti da kupovna moć toliko padne?!

Drugom prilikom, on nastavlja:

– A bilo je vreme kada imaš pun džak para, a ništa ne vrede. Ne možeš ništa da kupiš za njih. Prodavnice prazne ko da su raspremljene za krečenje!

E to je tek izazvalo buru smeha. Niko nije ozbiljno shvatao priču đeda Stanoja. A točak se okrenuo, pa devedesetih godina doživesmo sve o čemu je govorio.

Nekako, blasgostanje na ovim prostorima traje kratko. Padovi i beskonačni oporavak traju neuporedivo duže. Nisu se završili ni danas.

Da li će se točak ponovo okrenuti, ne znam. Bilo bi dobro da se bar neki klinci smeju kada budem pričao iskustvo đeda Stanoja i ono što sam sâm iskusio. Plaši me da ne preskoči još jednu generaciju.

PITA

Živelo se ovde, ne kažem to prvi put, sirotinjski. A narod mnogo voleo igranke. Tada se u centru sela okupe svi mladi, ali u pratnji roditelja, harmonikaš (ili dva) sviraju narodna kola po porudžbini, stariji gledaju omladinu, mladi igraju, merkaju se...

Ko naruči kolo, vodi ga. Armunikaši ga prate u stopu. On figurira, pokazuje majstorsko umeće. Kolo je bila jedina prilika da se mladi drže za ruke, da malo progovore pod budnim okom starijih.

U to vreme, pita je bila pojam. Jela se samo u domaćinskim kućama. Onda bi siromašniji momci pred polazak na igranku popili malo više rasola (koji je veoma slan). Zbog toga im se često pilo vode (zažeđaju od slanog napitka) pa su, dok piju vodi, govorili:

– Uh, al pita pije vodu!!!

Ali nije samo to bilo na igrankama. Kad kolovođa igra, poželjno je bilo da mu pare zveckaju u džepu. I to dosta para. Onda bi siromašniji momci nakupili pljossnatih kamenčića u džep, i dodali parčića stakla. To kamenje sa staklom zveckalo jep oput para dok igraju (nekako se iskupi para da se plati koje kolo).

Tako su se momci u to vreme dovijali i pokušavali da prevare devojke.

Rade to i danas. Zahvaljujući društvenim mrežama, mnogo lakše.

TRAGOVI

U Zapadnoj Srbiji nalaze se razni tragovi na različitim mestima. Najčešće su to tragovi prošlosti.

Tako, kad se od hidroelektrane Zvornik krene uzvodno, nalazi se stenovito brdo sa koga se pruža odličan vidik na Drinu – Sokoline.

Malo dalje, takođe u Sakaru, nalazi se strmoglav.

Kada se sa magistralnog puta skrena ka Donjoj Trešnjici, nalazi se stenovito brdo koga zovu Sokoline.

Nad Amajićem se uzdiže brdo Zbir.

Nadomak Ljubovije nalazi se manastir Soko-grad.

Takođe, nalazi se mnogo tragova od turskog doba. U Radalju se nalazi Salin potpok, ali i brdo Šainovac, kao i deo kog zovu Alibegovac.

Na obali Zvorničkog jezera nalazi se i mesto Čitluk (a svi znaju ko su bili čitluk sahibije).

Govorili su mi starci, još devedesetih godina prošloga veka, da su velike ptice sa ogromnim rasponom krila umele da odnesu i jagnje, pa se njihovi plašili da ne odnesu i neko dete. Kasnije sam shvatio da se govorilo o beloglavim supovima. Bile su to godine posle Drugog svetskog rata, ostalo mnogo leševa i tragova od rata, a supovi su lešinari.

Danas su sokolovi, orlovi i beloglavi supovi retkost.

PODELE

Ima, u Zapadnoj Srbiji, zanimljivosti na svakom koraku.

Recimo, Donja Borina je selo u opštini Mali Zvornik. Gornja Borina, koja se na nju oslanja, pripada opštini Loznica.

Donja Trešnjica, takođe, pripada opštini Mali Zvornik. Međutim, Gornja Trešnjica je od nje udaljena šezdeset kilometara i pripada opštini Ljubovija.

Te, čudne, podele prisutne su i u drugim situacijama. Amajić, na primer, selo na obali Zvorničkog jezera, udaljeno od Malog Zvornika prema Ljuboviji jedanaest kilometara, ima jedva tridesetak kuća. Ipak, to ne smeta da bude podeljeno na gornju i donju koloniju.

Gde nema podela, mi ih izmislimo. Priznajem, ovo nije pojava svojstvena samo ovom delu Srbije. Samo su primeri odavde.