PUSARA

Još kao dečak od petnaest ili šesnaest godina, dok sam još živeo u Radalju, čuo sam nadimak porodice iz Gornjeg Amajića – Pusare. Tada me nije zanimalo odakle taj nadimak.

Desetak godina kasnije, sa drugom sam šetao po Amajiću. Idemo tako putem koji razdvaja ledinu i šumu, kad on povika:

– Eno pusare!!!

Ja se, kako kažu naši stari, obzirem gde ću da vidim Rada ili Gojka Pusaru. Pogledam u Slavka, a on gleda u krošnju. Pomislim da se neki od njih popeo na drvo.

Gledam, i dalje ne vidim. Pitam ga:

– Gde je?

– Eno je skače! – ispali on ko iz topa.

Pogledam malo bolje i vidim vevericu kako skače sa grane na granu.

– Vevericu? – pitam.

– Pa to ti i kažem! Pusaru!

Tako sam naučio novu reč: PUSARA. U prevodu – veverica.

Nikada više nisam čuo da negde ovako nazivaju ovo ljupko stvorenje. Razmišljam, šteta da se zaboravi.

NEKADA I JA BEJAH LEP

Za sebe obično u šali (ali i bez šale) kažem da sam čupav, ćorav, nosat, bradat! I nije da nisam. 

Međutim, vrcavi duh stanovnika Zapadne Srbije, jednostavno, ispoljava se u svemu.

Rođen sam u Radalju, selu u opštini Mali Zvornik. Žene, koje su me poznavale kao malog, ne žele da kažu da sam sada ružan. Ne! One kažu:

„Jaoj, što si ti bio lep, kad si bio mali!“

Obično dodam: „Hoćete reći da sam sada ružan?!“

Tu se žene malo uzmucaju, ali vešto krenemo na neku drugu temu.

Moju fotografiju iz sadašnjih dana neću uneti. Ali, da su žene bile u pravu, možete pogledati na fotografiji. Što bi Mika Antić rekao: Lep ko na reklami za sapun.

POSLOVIČNO

Stari ljudi, u ovom delu Srbije, umeli su na primeren način da uzvrate na neljubaznost, sebičnost, kukavičluk, bilo šta negativno. Što bi rekli, umeli su „da očitaju lekciju“ ali na fin način.

Jedan vozač autobusa ispričao mi je ovaj događaj. Bilo je to u autobusu koji je saobraćao na relaciji Loznica – Krupanj. Tada je još uvek postojao i saobraćao prevoznik Loznica transport.

Povremeno, što je i očekivano, u autobuse su ulazili kontrolori. To je razumljivo i sasvim normalno. Međutim, kontrolori su bili gotovo uvek, ja često kažem poslovično, neljubazni.

Tako, kontrolori u svom maniru vrše kontrolu (jedan upada na prednja, drugi na zadnja vrata). Jedan deda u narodnoj nošnji, stari Rađevac, mudar, prepreden, sedi mirno i čeka. Zatraži kontrolor kartu od dede. On otvori novčaanik u kome je bilo desetak autobuskih karata i kaže:

– Sinko, jedna od ovih je. Ko će znati koja je.

Krene kontrolor da gleda serijske brojeve (tako su se nekada karte štampale) svih dedinih karata. Na kraju, već smoren, kaže:

– Đede, nije ni jedna!

– Joj, sinko, ondaje sigurno ova!

Tada se deda maši za svoju šajkaču i iz nje izvadi važeću kartu. Tu je zadenuo čim ju je kupio. Kontrolor nije smeo da viče na dedu. Imalo je tada bar tog poštovanja prema starijima. A da li je naučio lekciju – ne znam. A da je deda očitao – Boga mi, jeste.