БОЖАНСКА ХАРМОНИЈА

С пролећа, рано ујутро, у кањону реке Борање у Доњој Трешњици, може се чути цвркут на стотине птица. Понекад помислим да се ту могу чути све птице које постоје у Западној Србији. И једна ствар ме увек изнова зачуди.

Умео сам дуго да слушам тај пој. И увек бих промишљао о два питања.

Ма колико дуго слушао тако разнородну песму птица које се, како кажу, радују пролећу, никада нису зазучале непријатно и неприродно... никада фалш. Некако се све уклапало као каква контрапунктска прича (контрапункт – вештина да се две мелодије, или више њих, повежу тако да, док се истовремено изводе, складно звуче).

Ако би постојао израз божанска хармонија, ово је доказивало његово постојање.

                                              

Друго, што би ме увек динуло у тој песми, је да ма колико она звучала весело, ма колико се птице радовале пролећу, увек се у позадини могао чути (уколико довољно пажљиво послушате) и понеки тужан пој... вероватно тужни зов за онима који нису преживели зиму, или који су залутали у сеоби. И то ме растужи...

И опет, срећна и тужна песма заједно звуче складно. Допуњују се.

Вероватно је тако и са људима.

ЗАШТО ПИШЕМ О ВОДЕНИЦАМА

Проучавање воденица поточара занимљиво је историчарима, архитектама, грађевинским инжењерима, хидроинжењерима, технолозима, физичарима и многим другим људима од струке. Будући да сам учитељ, сматрам да сам један од најнепозваних људи да се бавим овом темом.

Откуда таквом човеку идеја да пише о воденицама? Кад маало боље размислим, не знам. Знам да су у мом одрастању биле присутне и воденице. Мале, са становишта детета неугледне, брашњаве, језиве а, са друге стране, стаци су говорили за њих да је свака заправо фабрика, да су хранитељке и да народ, који их има, не треба да страхује од глади ма каква га мука снашла.

Воденице данас нестају вртоглавом брзином, или бивају модификоване до непрепознавања, саграђене од модерних материјала тако да то више нису воденице поточаре већ постројења на води. А биле су то фабрике које нису наносиле никакву штету природи.

Написао сам ову књигу како сам знао и умео. Најзадовољнији бих био када би се, горе поменути позванији од мене, изнервирали и решили да оформе тим стручњака који би написао књигу о воденицама поточарама.

Ово је књига у којој се може пронаћи обиље информација о воденицама, али је предмет интересовања првенствено воденице Малог Зворника. Тако је изостала грађа о воденицама на Морави, Сави, Ибру и многим другим рекама.

Мислио сам да ће ме грађа о малозворничким воденицама коју сам сакупио учинити поносним. Десило се баш супротно. Подаци су поражавајући. Поточара, онаквих какве су биле, готово да и нема. Са њима нестаје и кукуруз осмак, нестају воденичари и воденичарке, помељари, гадитељи воденица, воденичних каменова, нестају језиве приче које су настајале док се млело ноћу и ко зна шта још. А у замену није понуђено ништа бар приближно тако добро.

Осећам се као ратник који се враћа са стратишта, не као сањар ношен романтичарским заносом наше старине. Зарасли темељи, засути јазови, урушени кровови – све су то слике које сам донео са собом и у себи.

Како смо преко ноћи, тамо, негде, осамдесетих година прошлога века напустили воденице и препустили их забораву и пропадању иако су ту, пред нашим очима, нисам успео да схватим. Постоји ли још тога што проживљава судбину воденица поточара? Плашим се да се списак свакодневно увећава.