Igrom nekih neobičnih okolnosti u
moje ruke dospela je kopija pripovetke Otac
Zarije, Milorada Popovića Šapčanina, objavljenog u listu Javor – list za zabavu, pouku i književnost
od 1. februara 1893. godine, broj 1., izdatog u Zemunu, a čiji vlasnik je
bio Zmaj – Jovan Jovanović.
Ne znam da li je iko slutio da je te
davne godine npisana i objavljena prva pripovetka o Donjoj Trešnjici. Srećom je
naš poznati pisac „putopisao“ tih godina, te ga put naneo kod nas. Veoma živopisno je opisao spuštanje do sela niz strme stene na malim konjima. Odmah
sam shvatio da je reč o Sokolinama (tako zovu stene na ulasku u Donju Trešnjicu).
Opisuje pisac kako odozgo reka
izgleda kako kakva zmija, i da mu je pandur, koji ga je vodio, rekao da u njoj
ima riba krkuša koje su veoma ukusne kad se dobro isprže i da se jedu zajedno sa
košćicama i „pršte pod zubima kao vrušt“. Opisao je i „dubodolinu“ koja je pod
njim, da se ne vidi ni živa duša. Ipak, sa druge strane reke videlo se nešto
belo kao dva velika kamena. E, to su bile škola i crkva.
Opisao je pripovedač kako je, kao
izaslanik tadašnjeg Ministarstva prosvete, doživo školu, učitelja i pripovesti
koje mu je ispričao pop Zarija. Meni je najzanimljivije bilo to što sam po prvi
put našao svedočanstvo o životu orlova u Donjoj Trešnjici.
U stenama su videli ulaz u pećinu
koja je ličila na pustinjačku isposnicu. Odmah sam prepoznao da se radi o pećini
Radašnici. Na ulasku u pećinu „ispupčila se donja ivica kao balkon oko kojega
nema ogradice“. Tu, ispred, na „balkonu“, stajali su redovi orlova, „ponajviše
sedih“. Shvatio sam da je reč o beloglavom supu. Kažu, nalazio se jedan
najstariji, „olinjalog vrata“, što je samo potvrdilo moje pretpostavke.
Pretpostavili su da je star najmanje sto godina (što nije bilo tačno jer ove
veličanstvene ptice živeo do 37 godina). Posebno treba biti ponosan na
činjenicu da je putopisac zabeležio da ih ovde „niko ne bije“ i da mirno žive.
Odavde su orlovi leteli do
Ljubovije, pa i dalje, preko Drine, do Osata (kod današnje Srebrenice). Ovde
sam pronašao prvu i jedinu vezu između Donje i Gornje Trešnjice koje su
udaljene jedna od druge nešto više od 50 kilometara. Osim imena, ništa ih drugo
ne spaja. I evo sad vidim da su ih spajali i beloglavi supovi.
Orlova u Donjoj Trešnjici odavno
više nema. Jedna kolonija živi u kanjonu Gornje Trešnjice. Pronađoh ovo
svedočenje da ih je bilo i kod nas. Da li će se nekada vratiti? Ne znam. Više
ne bi imali onaj njima preko potreban mir, blizu je i kamenolom u kome se čuju
mašine, eksplozije... Ili, možda, čekaju da postanemo bolji ljudi?! Ko bi to
znao.
Podsetnik: Beloglavi sup je krupan lešinar koji naseljava
Pirinejsko i Balkansko poluostrvo, delove severne Afrike, Malu Aziju, Kavkaz i jugozapadne
delove Azije. Stanarica je, ali mlade ptice dosta i daleko lutaju (radijus
kretanja u potrazi za hranom kreće se i do 150 kilometara). Nastanjuje prostrana
otvorena područja sa klisurama i slabom vegetacijom u planinskim i mediteranskim
predelima (stepe, polupustinje, pašnjaci), sa potkapinama i terasama na visokim
i nepristupačnim liticama pogodnim za gnežđenje. Potrebna mu je blizina vode. Veći
deo dana provodi odmarajući se na stenama, a ostatak u letu pretražujući teren ili
na pronađenoj lešini.
Beloglavi sup je naša najveća ptica sa rasponom krila oko 2,80 m i prosečnom
težinom od 7,5-8,5 kg, a može dostići i 11 kg. Ženka nosi samo jedno jaje, krajem
januara ili početkom februara i na njemu leže oba roditelja 54-56 dana. Proces rasta
izleglog mladunca na gnezdu traje od 110-130 dana. Gnežđenje se obavlja na stenama
različitog sastava, uglavnom krečnjačkim. Gnežđenje beloglavog supa je grupno i
obrazuju se kolonije, retko izolovani parovi. Polno sazrevanje traje 4-7 godina,
posle čega se mladi najčešće vraćaju u zavičajnu koloniju.
