SAVET

U Amajiću je živeo Vaso, deda koga su zvali Ćurak. Kada sam doselio u Amajić, već je bio u godinama. Starac vesele prirode, zanimljiv, umeo je da napravi haos u lokalnoj prodavnici jer je kupovao hleb svakog drugog dana, pa je te dane umeo da pomeša.

Jednom prilikom je kesu sa hlebom stavio na korpu automobila koji je bio parkiran pred kućom njegovog komšije Živka Zeće. Kolega stao autom pred dvorište pa, kada je izneo stvari, spustio auto do puta, i to zajedno sa Vasinim hlebom. Nastala opšta pometnja. Živko pitao:

– Đe vasin ljeb?!

Jedva ga pronašli.

Ali,najradije ga se sećam kada mi je davao savet kao iskusan i mudar čovek, koji je bio poznat i kao veliki švaler. Kaže Vaso meni:

– Ženi se kupuju samo gaćice. Kakvi parfemi i slične gluposti! To ništa ne valja! Samo ti njoj kupi gaćice.

Dobro. Složim se sa starcem. Mudrost je mudrost. Pitam ga zašto tako treba raditi. Kaže:

– Kad god ona ode da piški, seti se svog Vase!

Kad malo bolje razmisliš – ima logike...

Z’OČAS

Kada sam, sada već davne 1988. godine, došao u Šabac u treću godinu srednje škole, stanovao sam neko vreme kod tetka Vidojke.

Tetka Vidojka je po mnogo čemu bila čudo.

Znam da nikada nigde nije radila i da je završila samo četiri razreda osnovne škole. Ipak, primala je penziju i dobila je od „Zorke Šabac“ stan. Kako, to nikada nikome nije bilo jasno.

Bilo je mnogo priča vezanih za nju koje bih mogao da ispričam. Ipak, izdvojio sam dve, kao posebne.

Kad god bi tetka Vidojka htela da poveća kiriju, krenula bi sa pričom koja bi, otprilike, išla ovako:

– Skup život, jeben život, naopako i u z’očas!

Posle ovog dramatičnog početka, nastavljala bi:

– Ja sam se u životu namučila ko Pepeljuga! Sve s Babe na babu... (ovde je aludirala na to da je obilazila nekakve babe, ribala im kuće, prala im, spremala hranu i slično).

Trajala bi ta priča dobrih pola sata. Meni i cimeru ništa nije bivalo jasno. Odslušamo, nama nejasnu i neshvatljivu priču, a ona onda kaže:

– Pa, eto, ako bi moglo da kirija od sledećeg meseca bude...

Budući da je tetka Vidojka često dizala kirije, da ne bismo iznova slušali priču, već kod onog Skup život, jeben život, naopako i u z’očas! pitali bi je:

– Tetka Vidojka, koliko?

Drugo sećanje, koje mi se javi kada pričam o njoj, jeste javljanje na oglase.

Tetka Vidojka se javljala na oglase lične prirode koji su izlazili u Novostima. Jednom, dok sam bio sam, pozove me kod nje u kuhinju (što je samo po sebi bilo čudo). Kaže da joj napišem pismo.

Na sreću, pitam je da li se često jvalj na oglase, pa joj predložim da uradimo jedno univerzalno pismo. Nisam sačuvao primerak, ali je počinjalo, nekako, ovako:

– Crnka sam okruglog lica, situirana, sa stanom u centru Šapca. Imam 45 godina...

E, sad... Okruglog lica jeste bila. Situirana, takođe (prima penziju). Stan joj jeste u centru Šapca, u naselju Bare ali, tetka VIdojka je imala tada 65 godina.

Na kraju je sledilo adresiranje:

Večernje novosti,

šifra oglasa

Trg Marsa i Englesa

11000 Bograd

I dan danas moram dobro da razmislim kako se zovu.

Nije to bilo moderno vreme, nije bilo društvenih mreža niti mobilnih telefona, ali se ljudi, posredstvom oglasa, često okupljali i sastajali. Svakog vikenda sanekim drugim, a sve preko Trga Marsa a Englesa. Samo, ni dan danas mi nije jasno kako je prolazilo ovo sa godinama.