Većina
zanimljivih stvari dešava se iznenada. Tako je, pre nekoliko meseci, do mene dospe
dnevnik koji je vodio Radenko Erić, starac iz Donje Trešnjice koji, nažalost, nije
među živima.
Ima
mnogo zanimljivih stvari u tom dnevniku. Ipak, jedan zapis mi je posebno okupirao
pažnju. Zapisan je 24. aprila 1989. godine. Naslovljen je kao:
Seljačka bela torba.
Seljačka bel torba – iz te torbe su semenili
njive, išli na gozbe, svadbe i sahrane, u juriše za otadžbinu, na stratišta...
Iz bele seljačke torbe nikli su naša nauka,
kultura i civilizacija, naše dostojanstvo i sloboda.
Ona je othranila ratare, mudrace, pesnike i
vojnike. Iz nje su nikli soliteri i fabrike.
Nije
ovo prvi put da nas mudre starine opominju i da kroz sasvim jednostavan izraz saopšte
mudrost sakupljanu decenijama iskustva.
Nisam
iznenađen. Radenko je mnogo čitao. U dnevniku koji je vodio, usputno je zapisivao
i knjige koje ej pročitao. Nema potrebe prenositi celokupan spisak ovde. Napomenuću
samo neka dela koje je mudra starina čitala:
Idiot (Dostojevski), Tereza Raken (Emil Zola), Dama
s kamelijama (Aleksandar Dima), Čiča Gorio
(Balzak), Nečista krv (Bora Stanković),
Lelejska gora (Mihailo Lalić), Daleko je sunce (Ćosić), Na Drini ćuprija i Travnička hronika (Ivo Andrić), Gorski
vijenac (Njegoš), Dejvid Koperfild
(Dikens), Ana Karenjina (Tolstoj)... nalaze
se tu i Ćopić, Sremac, Zmaj, Šantić, Domanović, Kočić, Cankar, Nušić i tako dalje.
Nadam
se, najiskrenije, da će neko od osnovaca ili srednjoškolaca pročitati ove redove.
Ako ništa, bar zbog Seljačke bele torbe.
