Dete od pet ili šest godina će na igralištu da kinji i
maltretira dete od dve godine. Odrasli, koji su ga doveli će to posmatrati. Čak
će se i smeškati tome kako je njihovo dete „glavno“.
Međutim, ukoliko bi se pojavilo neko treće dete, starije od
njihovog, i kada bi na isti način kinjilo njega, oni bi reagovali.
Na ovaj način se kod dece učvršćuje takav oblik ponašanja u
kome je sasvim normalno, čak poželjno, kinjiti i maltretirati slabije od sebe.
Jer, zli ljudi stvaraju zlu decu.
Sreća nema trajanje. Sreća nema početak i kraj. Sreću ćine trenuci.
Prava je mudrost prepoznati te trenutke. Još veća mudrost je
stvarati ih...
Danas živimo u vremenu u kome se
sreća meri materijalnim. Ljudi pokušavaju trenutke sreće da kupe. Mnogima to i
uspeva jer za drugo (osim kupljenogi plaćenog) ne znaju.
Postavlje se pitanje šta ih čini srećnim onda kada sve što su kupili to ne čini. Odgovor je jednostavan: Srećnim ih čini tuđa nesreća.
Ranije – možda, ali sada sigurno
NE!!!
Ne tako davno, ljudi su gradili
kule u oblacima. Lepe, predivne... One su govorile o našim nadanjima, željama,
pokazivale su koliko smo bogati duhom, kuda i čemu težimo, u kojoj meri smo
spremni da volimo...
A onda smo počeli da želimo samo
materijalne i prizemne stvari... Zaboravili smo kule u oblacima, zapustili ih.
Vanzemaljci, i kada bi krenuli
prema ovoj našoj nesrećnoj planeti, prvo što bi videli jesu zapuštene, u kororv
zarasle i porušene kule u oblacima... (poput sela u Srbiji...) Sigurno ne bi
poželeli da nas posete. Ko bi želeo da ima bilo šta sa takvom civilizacijom?
Tada se nađe neko da zagreje
dušu i da na tom ledu ispiše najlepše i najtoplije reči... Neko vredan pomena i
pamćenja.
Međutim, kada se led otopi, sa
njim nestanu i sve te lepe reči, jer voda ne pamti ono što i led. Kao da nikada
nije ni pisao, a svaki pokušaj pomena na njega biće omalovažen i potcenjen kao
i sve što je on uradio...
Ljudi
ne vole one koji ih podsećaju na teške trenutke makar bili oni koji su im
pomagali. I jedva će čekati da kažu nešto loše upravo o tim ljudima.
